Makedonija kreditima kupuje socijalni mir

U Makedoniji je normalno da ministar odbrane bude bivši komandant UČK, da se amnestiraju ratni zločini pripadnika UČK i još da se jedan od optuženih unapredi u čin majora u Armiji

Skoplje, Beograd – Protesti albanske nacionalne zajednice povodom presude osmorici Albanaca optuženih za ubistvo pet Makedonaca bili su, kako kažete, relativno masovni i kako će vreme proticati oni neće rasti nego će se smanjivati, tvrdi profesorka Biljana Vankovski iz Instituta za bezbednost, odbranu i mir Filozofskog fakulteta u Skoplju u intervjuu za Danas.

Po makedonskim medijima na makedonskom jeziku stalno se provlači teza da proteste slične onim od prošlog petka ili ovim današnjim organizuje u stvari vlast, ili bar dve vladajuće partije, jer navodno profitira na medjunacionalnim tenzijama. Da li je ta teza utemeljena i na koji bi način protesti mogli da koriste vladajućim VMRO-DPMNE i DUI?

Nažalost, mediujumski prostor u Makedoniji je podeljen ne samo po etničkoj (jezičkoj) osnovi, nego i po političkoj. Zato je dobro imati u vidu šta prenose i kako tumače dešavanja medijumi bliski opoziciji ili vlasti, a istina je uvek kompleksnija. VMRO-DPMNE i DUI su pre par meseci dobili veliku podršku na izborima, međunarodna zajednica je zadovoljna što vidi stabilnu međuetničku koaliciju (i pored svih nedostataka njihovog vladanja, ovo im izgleda kao garancija za mir i stabilnost). Da su se scene međuetničkih tenzija i nasilja dešavale pre izbora, onda bismo mogli dopustiti mogućnost da obe stranke fingiraju dešavanja da bi mobilizirale svoje elektorate. Sada ne vidim nikakvu osnovu za ovakvu tezu, jer protesti koji su počeli kao izraz nezadovoljstva zbog sudske presude sada već polako dobijaju političke obrise, i može se govoriti o fermentiranju u albanskom političkom telu. Napadi su upućeni i ka Ahmetiju, a na čelu kolone se pojavljuju političari koji bi hteli da budu „kalif umesto kalifa“ (kao u starom stripu). Opcija koja se polako stvara ustvari optužuje DUI (bivše komandante UČK) da su se otuđili od svojih ideala i da više ne brinu za Albance, koji su (navodno) građani drugog reda i koji nemaju drugu alternativu nego da prpotestiraju na ulici. Moje uverenje je da se petostruko ubojstvo od pre dve godine, koje je imalo elemente terorističkog čina, nije bilo besmisleno: još tada je bilo jasno da se na test stavlja izdržljivost zajedničkog života i stabilnost.

Ima makedonskim komentatora koji tvrde da su demonstracije izraz opšteg, ne samo albanskog, nepoverenja u pravnu državu. Koliko je to istinita tvrdnja, a koliko način da se prikriju medjunacionalne napetosti ili čak delo neke dobre organizacije?

Već sam rekla da se radi o slaboj državi i da je vera u pravni sistem na niskom nivou kod svih zajednica, no razlika je u tome da jedino Albanci pokazuju visoki nivo organizacije, pa čak i spremnost za konfrontacije sa policijom zbog onoga što oni vide kao montirani proces. Kao što pokazuje struktura učesnika na protestima, radi se isklučivo o pripadnicima albanske zajednice.Kada bi demonstracije bile izraz zajedničkog nezadovoljstva, to bi značilo da je Makedonija prebolela dečje bolesti etnonacionalizma. Povod ovih demonstracija je petostruka egzekucija u susret Uskrsa, i nije teško pretpostaviti da je namera naručioca ubojstva bila dobro osmišljena, a da sada mogu sebi čestitati da su postigli željeni cilj. Po pitanju ovog sudskog slučaja je teško i pomisliti da bi se Albanci i Makedonci mogli solidarizirati, jer dok prvi smatraju da su žrtve osuđenici, drugi traže pravdu za petoro ubijenih.

Kako biste vi opisali komunikaciju izmedju makedonske i albanske nacionalne zajednice u Makedoniji –dakle, ne samo političku komunikaciju nego i jezičku, i kulturnu i fizičku-svakodnevnu?

Ono što je evidentno je da se podele produbljuju, da naselja postaju etnički homogena, da deca od vrtića do univerziteta jedva i da imaju mogućnost da se druže sa decom iz druge zajednice. Ipak, nije sve tako crno, jer je Makedonija i pored svih sukoba pokazala neverovatnu fleksibilnost u poređenju s ostalim eks-jugoslovenskim zemljama. U odnosu na svakodnevni život, recimo, sasvim je normalno da se ljudi bez straha šeću u naseljima „drugih“. U staroj skopskoj čaršiji postoje kafići i druga mesta gde se mladi druže i stvaraju zajedno. To su možda male oaze, a većina građana je spremna da kaže da su političari oni koji su ih posvađali, a da ljudi imaju iste potrebe i brige, bez obzira na pripadnost. Pa čak i u političkom sistemu, to što je nezamislivo drugde, u Makedoniji je normalno – recimo da ministar odbrane bude bivši komandant UČK, da se amnestiraju ratni zločini pripadnika UČK i još da se jedan od optuženih unapredi u čin majora u Armiji. Ima puno bizarnih primera, ali izgleda da postoji određeni stepen pomirljivosti, „samo da rata ne bude“. Pomirljivost je jedna stvar, a pomirenje je nešto sasvim drugo. Ovo drugo bi trebalo da bude cilj svakog postkonfliktnog društva, pa i makedonskog (mada je konflikt iz 2001 neuporediv sa ostalima u regionu, i po trajanju i po broju žrtava). Perspektive nisu dobre – sve dok je država slaba, ona ne može da isporuči ono što je potrebno građanima i grupama, oslanja se na strane kredite i zaduživanje da bi kupila kakav-takav socijalni mir, ili sve češće je u poziciji da rešava incidente putem sile.

Da li je u Makedoniji izvršena nacionalna teritorijalna homogenizacija kakav je slučaj u većini država nastalih na teritoriji bivše SFRJ?

Makedonski slučaj je interesantan po tome da je ta teritorijalna homogenizacija deo mirovnog/političkog plana iz 2001 godine (Ohridskog sporazuma). Ona je bila realizirana 2004 godine zakomom koji je revidirao opštinske granice i to po principu etničkog gerymandering-a, tako da bi se udovoljilo zahtevima Albanaca da budu svoji na svome. To je jedan od četiri poznata elemenata konsocijaciskog sistema – decentralizacija uz etnički definirane opštine, koja segmentima društva daje osećaj da sami odlučuju o onome što im je važno. Ali, istina je da su se stvorile nove manjine, koje se ne osećaju bezbedno. Da ne bi došlo do majorizacije uveden je princip duple većine pri donošenju odluka u opštinskim savetima, ali se on ne poštuje, a centralna vlast ne reagira da ne bi narušila koalicisku idilu.

Postoji li bar procena o tome, koliko Albanaci vladaju makedonskim jezikom, a koliko Makedonci razumeju albanski? Koliko studenata Albanaca studira na fakultetu na kome ste vi profesor?

Pre više decenija u svim mešovitim sredinama ljudi su bili poliglote: Albanci su govorili makedonski, a Makedonci su znali albanski, pa još bi oba dve zajednice znale i po nešto turski. Sada je to već prošlost. Albanci ( 25% stanovništva) su i dalje u prednosti u pogledu poznavanja makedonskog jezika, ali se kod mladih već oseća da ne znaju jezik većine (65%). Bilo je inicijativa (OSCE-a, na primer) da deca još od prvog razreda počnu učiti makedonski jezik, koji je kod komunikacije i kohezije, ali su se Albanci suprostavili, pa se jezik izučava od četvrtog razreda, ali ako dete ide u albansku školu, a onda diplomira na albanskom univerzitetu – onda sve manje vlada jezikom. Kuriozitet koji govori po sebi je da deo uposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova u svojim biografijama piše da zna makedonski, pod rubrikom strani jezik. Još od bivše Jugoslavije, Makedonci su brže učili srpsko-hrvatski, a nisu imali ni svest da je dobro učiti jezik svojih suseda. Sada zbog svih frustracija i nezalečenih rana od konflikta, postoji otpor da se uči albanski. Mladi ljudi pokušavaju da organizuju besplatne kurseve, neki intelektualci (i ja među njima) govore o dobrim stranama poznavanja jezika, ali teško ide. Broj studenata ne kazuje mnogo otkako su se u Tetovu formirali dva univerziteta na albanskom, a još i privatni univerziteti nude nastavu na albanskom, pa tako i univerziteti se homogeniziraju po etničkoj liniji.

Razumete li Vi albanski?

Na sreću ili nažalost, ja sam odrasla u bivšoj Jugoslaviji u kojoj je lingua franka bio ovaj jezik na kome sada razgovaramo. Kao profesor, naravno, svetski jezici su mi prioritet, a nikada  nisam mogla da učim albanski u školskom sistemu. Kada bih imala vremena, naučila bih ga, a za sada pomaže Google translate, pa tako pratim medijume i javni diskurs u albanskoj zajednici. Ono što brine je to što mi kao intelektualci i profesori mi sve češće razgovaramo putem prevodioca i slušalica – čak i kada svi učesnici savršeno dobro znaju makedonski. Recimo, u TV studiju oba gosta su Makedonci, a voditelj Albanac koji izvanredno govori makedonski, ali ipak koristimo prevodioca. Ali Ahmeti je već 12 godina na političkoj sceni, a da nije izgovorio ni jednu reč na makedonskom. To je poruka koju primaju mlade generacije.

Dajete li politički značaj demografskim kretanjima?

Pošto nisam političar, ja ne mogu da dam politički značaj ma kom fenomenu ili tendenciji. Ja analiziram. Makedonija nije izuzetak kada je reč od masovnom odlasku mladih i kvalifikovanih ljudi iz zemlje. Konzervativna vlada nastoji da problem reši subvencijama za porodice sa  više dece, kampanjama, i sl. S druge strane, oba koaliciona partnera se plaše popisa, jer bi brojke pokazale da je dobar deo i Makedonaca i Albanaca već napustio zemlju (kod Albanaca ovo je važno i zbog neophodnog procenta od 20% da bi se uživala određena prava prema Ohridskom sporazumu i ustavu).

Od donošenja Ohridskog sporazuma ima decenija.Kakve je rezultate dao i da li bi ti rezultati trebalo i da li će imati uticaja na upravo započetu proceduru promene Ustava Makedonije?

Spadam u manjinu profesora i intelektualaca koji javno kritikuje Ohridski sporazum, i to još od samog početka. Za većinu to je postalo sveta knjiga, nešto od čega se ne sme otstupiti jer navodno mir zavisi od njegove implementacije. Problem je u tome da ono što je možda i bilo lek u 2001 godini, sada već pokazuje kontraindikacije. Etnicitet je institucionaliziran i ugrađen u ustavu, koji osim o građanima, govori i od zajednicama. Kada na partizaciju administracije dodate i etnizaciju, onda je rezultat glomazna i nesposobna uprava. U makedonskim uslovima konsocijacije je dovela do binacionalne države i svaka strana insistira na svojoj različitosti, umesto da se traže tačke zbližavanja. Građanin kao kategorija ne postoji, a logično nema ni demosa, nego dva etnosa čiji se lideri stalno ucenjuju i usaglašavaju po vlastitom interesu.

Na koji način Srbija pokazuje svoj poseban interes u Makedoniji?

Iskreno rečeno, ja ne vidim nekakav poseban interes ni kod jedne države, osim možda po pitanju manjina. Crkovni spor je i dalje otvoren. U Makedoniji vlada osećaj da su se Srbi okrenuli više ka Grcima, svojim tradicionalnim prijateljima, i da ne pokazuju razumevanje u odnosu na spor oko imena. Često se iznenadim kada u komunikaciji sa mojim srpskim kolegama i prijateljima vidim da se o Makedoniji veoma malo zna (i obrnuto je istina). Kao da smo se svi okrenuli sebi, a tek onda smo zagledani u EU, pa ne primećujemo koliko ima mogućnosti za regionalnu saradnju.

Najzad, napori Makedonije da postane članica NATO nisu dosad dali rezultate navodno zbog protivljenja Grčke. Smatrate li da Grčka ima toliku težinu da Alijansi da tako nešto spreči ili iza toga stoji neki drugi interes.Pa i neki reklo bi se neverovatni interesi, recimo ruski?

Po ovom pitanju stvari su jasne, da jasnije ne mogu biti, pa zato nema ništa „navodno“ jer se radi o činjenicama. Prvo, u NATO se odluke donose konsenzusom, grčko-makedonski spor je asimetričan (Grčka je unutra, a Makedonija vani, Grčka nema šta da izgubi u pregovorima, a od Makedonije se traži previše – ne samo promena imena države, nego i jezika, nacionalnosti, odricanje atributa makedonski, pa ćak i promena internet domena, itd.). To da je Grčka upoitrebila veto u Bukureštu je utvrdio i Međunarodni sud pravde. NATO kaže da ga se ta odluka ne tiče i insistira na tome da makedonija prvo prihvati promenu imena, a da će onda biti učlanjena i izvan samita. Mesta za ruske baba Roge nema – jer Rusija ne pokazuje nikakav poseban interes za Makedoniju (za razliku od Srbvije, recimo), nitu Makedonci smatraju Ruse bliskim narodom. Dakle, radi se o sporu koji se neće brzo rešiti, jer nitiu jedan političar nije spreman da izvrši političko samoubojstvo, a više od 80% Makedonaca odbija da menja ime za članstvo ( bez obzira na stranačku pripadnost). Albanci postaju nestrpljivi i problem s imenom postaje unutrašnja tempirana bomba, što opet može odgovarati nacionalistima u Atini.

Autor: Ruža Ćirković, dnevni list Danas, Beograd
Foto: AP Photo/Boris Grdanoski