Studenti drže čas demokratije

Ideja vlasti u Makedoniji da uvede tzv. državni ispit studentima kako bi isproveravali znanje dovela je do pravog bunta među, prvo studentima, a zatim i srednjoškolcima, roditeljima, a delimično i među profesorima na fakultetima. Etnički podeljeno makedonsko društvo, sa akcentom na studente, odbacilo je podele i stalo je zajedno pod “indeks” i poslalo moćnu poruku. O protestima smo razgovarali sa Biljanom Vankovskom, profesorkom na Filozofskom fakultetu u Skoplju koju smo mogli viđati u prvim redovima protesta zajedno sa studentima.

Koliko su za vas ovi studentski protesti iznenađenje, a koliko ste očekivali nešto slično s obzirom da ovo nije prvi put da su studenti izašli na ulice?

Za širu javnost pojava tolikog broja studenata, a još više za vlast, ovo je veliko iznenađenje. Čak i sami studenti, predstavnici Studentskog plenuma, su pomalo iznenađeni efektom koji su postigli u jako kratkom periodu (od sredine novembra do danas, znači za mesec dana). Kao neko ko je deo akademske zajednica ja nisam toliko iznenađena, jer stvari gledam u kontinuitetu. I pre Plenumaca, je bilo pozitivnih zračaka studentskog organizovanja u najboljem smislu te reči: od Slobodnog indeksa koji je bio prvi koji je taprepastio svojim zahtevima rektorate i minsitarstva, preko Sokratovaca (savez studenata i profesora stvoren nakon zakonskih izmena iz 2011), pa do današnje inicijative – sve su to bili značajni koraci sazrevanja. Nažalost, ili na sreću, studenti dolaze na univerzitet i odlaze za koju godinu, pa je pitanje kontinuiteta ono što je od krucijalnog značaja za održavanje tog aktivizma.

Jedan povod, uzroci brojni

Bilo je masovnih protesta studenata i 1997. godine, ali povod i razlozi su bili malo drugačiji?

Tada je generacija sadašnjih ministara i poslanika, protestovala pa čak i štrajkovala glađu protiv uvođenja albanskog jezika u nastavi. U odnosu n ate proteste sad vidim neverovatan i pozitivan skok napred: dok su ti studenti izlazili zbog nečega što im nije oduzimano, već davano njihovim kolegama Albancima, ovde gledamo skupinu koja je nadišla etničke podele. Tadašnji protest je bio podržan od strane nacionalističke opozicije, a parole su bile zaista ružne i dolivale ulje na vatru (“gasne komore za Šiptare, mrtav Šiptar – dobar Šiptar”, itd.). Ovi „novi klinci“ su se ujedinili na osnovu legitimnih i zajedničkih studentskih interesa, koje nadilaze stranačke, etničke i verske podele. Ako sam nečim srećna i ponosna, to je njihov integritet, način komunikacije sa svim faktorima (onima koji ih kaljaju i onima koji bi da profitiraju od njihovog aktivizma, podjednako), a najviše kvalitet artikulacije svojih stavova! Ukratko, u zadnje vreme studenti drže čas! To je čas iz demokratije, iz političke kulture, pravne analize, inkluzivnosti!

Najava državnog ispita je samo povod. Uzroka ima i previše?

Naravno, kao i uvek – postoji okidač. Uzroci su dublji, i dugo vremena potiskivani. Kao što sam već rekla, i raniji oblici studentskog organizovanja su se stvarali oko naizgled običnih ili konkretnih stvari, a da bi onda otvarali čitav set ne samo studentskih, nego i društvenih pitanja. Studentski indeks je bio bitku za oslobađanje od plaćanja nekakvih poreza nametnutih studentima pri upisu u novu akademsku godinu, ali su otvorili pitanje desekularizacije univerziteta (početak akademske godine sa verskim obredom), autonomije upravljanja (otpor prema “zvaničnoj” studentskoj organizaciji koja ima udeo u odlučivanje na fakultetima i rektoratima, a koja je opterećena nelegitimnim izborima, stranačkim vezama, nepotizmom, itd.). Kao i ostali studentski protesti, i ovi su otvarali pitanje (ne)kvaliteta obrazovanja (provođenje Bolonjske deklaracije, besplatno obrazovanje). Posebno pitanje je studentski standard, ili bolje reći – substandard u ruiniranim studentskim domovima, itd. I na kraju, ovi mladi ljudi, kako su nedavno poručili u svojim govorima ispred vlade, jasno poručuju da su gnjevni, da ne gledaju perspektivu u društvu u kome je partijska knjižica važnija od proseka u indeksu. Meni su privatno, neki od njih rekli, da je ovo njihova poslednja bitka, pre no što i oni odluče da napuste Makedoniju, kao što je dosada uradilo oko pola miliona građana, mlađe generacije.

Vi ste na jednom od plenuma podržali državne ispite, ali za one koji su na vlasti? Kako ta vlast gleda na proteste studenata? Na koje načine pokušavaju da diskredituju proteste i koliku podršku studenti imaju u javnosti?

Da, to je bio odgovor na pomalo šaljivi način. Nakon tri sata debate, jedan student iz publike je hteo da se nas, petoro profesora, eksplicitno izjasnimo da li smo za ili protiv. Zato sam i rekla: “Da! Neko treba preispitati one na vlasti”. Naravno, taj jedini mogući “eksterni” ispit su izbori. Nažalost, ova vlast pobeđuje na izborima od 2006-te naovamo i to sve ubedljivije. Zbog slabosti i izgubljenosti opozicije, arogancija vlasti jača. Vladajuće stranke (VMRO-DPMNE i DUI) se pretvaraju u pokrete, partizacija je rak-rana čitavog društva, kontrola nad medijima skoro totalna. Kada su se studenti pojavili prvi put, vladajućim medijumima je trebalo dan-dva da uopšte prenesu vest da je marširalo 3.000 studenata. Kako se događaj poklopio sa Međunarodnim danom studenata (17. novembar), prvi spin je bio u vidu vesti da su “studenti odbeležili njihov Dan”, a kada su shvatili da je ovo ozbiljno, počela je hajka. Provladini medijumi su “lovili” studente za koje su tvrdili da su bliski opoziciji. Diskreditacije su išle u pravcu zastrašivanja, ali su studenti odgovorili jako duhovito. Na drugom protestnom maršu su sami izradili cvrene obruče i stavili oko glave, a u rukama su visoko pokazivali svoje “knjižice” – indekse. Na optužbe vlasti da je njihov pokret politički, brilijantni student Aleksandar im je održao lekciju šta znači politika i šta je res publika, a šta stranačko delovanje. Plenumci su još poručili da neće spasti na tako nizak nivo komunikacije i da traže konstruktivan razgovor s ministarstvom za obrazovanje. Do toga nije došlo, ali kako su rasli pritisci na studente, tako se apatična javnost budila – studenti su pokazali sve one vrline koje njihovi razočarani i apatični roditelji nikada nisu znali ili mogli da upotrebe. Podigli su opšti moral, a probudili su i onaj poznati inat. Zato se na drugom maršu pojavila se masa od 10-tak hiljada učesnika, među kojima su bili i roditelji, ali i svi koji inače nemaju snagu da se organizuju, a imaju legitimne frustracije i osećaju svu težinu socio-ekonomskog i političkog pritiska. Podrška studentima raste (kada nemate pristojne medije, tu su alternativni – socijalne mreže pre svega) ali, s time, plašim se, raste i pritisak očekivanja. Od njih se sada očekuju čuda, ali ja se nadam da će oni ostati koncentrirani na ono što je pitanje dana, na ono što realno mogu, i da će pitanja postavljati jedno za drugim, vršeći kontinuirani pritisak na sve faktore u društvu.

Rekli smo da je najveća snaga protesta i studenata ujedinjenost. Nacionalna, verska ni bilo koja druga pripadnost nije bitna. U podeljenom društvu, uvek na ivici novog međuetničkog sukoba, ovo je svakako novost. Može li opstati?

Ne mogu vam opisati kako je izgledala slika na skopskim ulicama, gde su studenti svih etničkih grupa, koračali sa transparentima napisanim na različitim jezicima, ali sa jednakim indeksima u rukama. Govori ispred vlade su po prvi put bili na dva jezika, i svaki je dobio gromoglasan aplauz. Ovo do sada je bilo skoro nestvarno: onolika masa ljudi, skupljena spontano, bez organizovanog prevoza i sendviča (koji su obezbeđivali uvek partije), a da ne bude niti jednog incidenta, ni pogaženih travnjaka…Samo pozitivna energija i jedinstvo! Naravno, bilo bi naivno očekivati da se stvar preokrenula preko noći – nažalost većina je i dalje dominantno nacionalistički nastrojena, ali ovo je zračak svetlosti u tunelu.

Kapitulacija profesora

Kritikovali ste profesore sa vašeg matičnog Filozofskog fakulteta zbog ignorisanja, nedavanja podrške. Kako šira akademska zajednica gleda na proteste? Očekujete li njihovu veću podršku?

Nije mi prvi put da kritikujem kolege, jer smatram da je naša odgovornost to što se događa na univerzitetu. Mi smo oni koji su kapitulirali ispred disciplinovanja kičme, pasivno gledali gaženje autonomije, dopuštali da se uvode zakonske mere, a da nismo propisno ni čitali zakone. Dekanati/rektorati su pod silnim političkim uticajem, tako da se odozgo jedva i može očekivati nekakav otpor. Činjenica da su univerziteti povezani u tzv. interuniverzitetsku konferenciju dovodi i do takvih situacija da jedan ili dva rektora izraze suprostavljeni stav, ali da ih većina poslušnih rektora nadglasa. Svaka čast izuzecima, ali većina je oduvek ćutala ili hvatala (stranačku) stranu. I na kraju, moram još jasnije reći da se profesori ne mogu amnestirati ni kao faktori neuspešne tranzicije. Dobar deo vladajućih struktura je ponekad bio sačinjen i od profesora, koji su aminovali ili kumovali raznoraznim reformama, od onih u oblasti privatizacije kapitala, pa sve do gaženja autonomije univerziteta ili podsticanjem nacionalizma. Dakle, poenta mi je – “nismo mi anđeli”, daleko od toga. Ali, kada se obraćam svojim kolegama to radim zbog toga što znam da postoji jedan, ne tako mali broj profesora koji ima integriteta i kapaciteta da izvrši uticaj, a da pri tome nema iza sebe “teret” zbog kojeg bi bio diskreditovan. Na nedavnoj tribini osećala sam se postiđeno jer se to događalo u samom kampusu najvećeg (i najboljeg) univerziteta (“Kiril i Metodij”), gde su smeštena čak četiri najveća fakulteta (pravni, ekonomski, filozofski i filološki). U našoj zgradi se nalaze dva fakulteta pod istim krovom (filozofski i filološki), a u velikom amfiteatru je bilo manje od 15 profesora sa ova dva fakulteta-domaćina! Sramota je što je trebalo da se studenti okupe da bi nam organizovali ovakvu debatu, a da to nisu uradili sami profesori, nastavna veća i sl. I još je većini bilo teško da dođe i da sasluša nas petoro kolega i stotinjak studenata. Najteža pitanja su dolazila od studenata koji su tražili odgovor kako izvesti profesore iz njihove zone komfora, ili zašto u profesorima ne možemo videti uzore. Na rečima, nema profesora koji bi rekao da je protiv studenata i njihovih zahteva (jer državni ispit znači negiranje našeg znanja i funkcije), ali izgleda da im je teško da u petak u 14 sati slušaju tribinu. Istini za volju, više profesora je bilo u povorci za vreme marša.

Uvek aktuelno pitanje je autonomija univerziteta. Jednom ste spomenuli da je početak kraja autonomije bio 2008. godine? Zašto?

Neke bi kolege rekle da je sve počelo još ranije, još za vreme uvođenja EKTS/Bolonje, ali čitav institucionalni i drugi pravni okvir je ipak bio postavljen Zakonom iz 2008-me. Možda zadnji čavao u kovčegu autonomije (bar u ovom pravnom smislu) su bile izmene zakona iz 2011-te. Država je preuzela na sebe uvođenje raznih mera koje su od profesora učinile javne službenike, povećela svoj udeo u upravljačkim telima, uvela svoje kriterijume za izbor u naučna zvanja, onda su sledele mere da nam određuju od kojih će se udžbenika učiti. Na Medicinskom fakultetu studenti polažu ispite u prisustvu kamera, itd. Pri tome, akademska zajednica nije bila konsultovana, a u javnosti su tekle kampanje o korumpiranim, lenjim i nesposobnim profesorima. Čak su bile sprovedene ankete među običnim građanima o tome da li se najveći univerzitet treba podeliti ili da li vlada treba preuzeti mere za povećanje kvaliteta obrazovanja. Naravno, sve u populističkom stilu i u duhu antiintelektualizma. Stvar je otišla dotle da su svoj stranački podmladak i aktiviste angažovali da organizuju kontraprotest protiv profesora jer su ovi već bili zakazali protestni skup na platou glavnog kampusa. Bio je pokrenut postupak pred Ustavnim sudom, ali pod partijskim uticajem odbačeni su skoro svi navodi podnosioca, profesora sa nekoliko fakulteta, među kojima su bili i vrhunski pravnici. Možda je ovde zgodno reći da je upravo vlast promovisala otvaranje državnih i privatnih univerziteta u svakom selu, hvalila se zbog masovnosti studiranja (navodno, preko 90% srednjoškolaca se upisuje na fakultete), a time uništavala kvalitet obrazovanja.

Mislite li da su ovi protesti onda novi početak povratka autonomije univerziteta?

Ako je suditi po reakciji profesora, onda su prognoze loše. Mnogo je vremena potrošeno, mnogo se toga nakupilo, pa tako čak i mi koji i dalje imamo snage da kritikujemo glasno, priznajemo da se ne radi o odbrani autonomije, nego o parastosu. Ja sam u kolumni poručila studentima da “okupiraju univerzitet”, jer koliko je vlast kriva za ovakve nebulozne poteze, još odgovorniji su ljudi koji rukovode fakultetima i rektoratima. Studenti će se zaista emancipovati tek onda kada smognu hrabrost da se suprostave dekanskim upravama ili profesorima koji im ne daju ono za što su plaćeni, a naplaćuju ono što ne smeju. Svaka “revolucija” ovakvog tipa mora početi od vlastitog dvorišta. Dobro je što su digli glas i pokazali da su subjekti, ali sada bih im preporučila da pritiskaju profesore i dekane da rade ono što se od njih očekuje, a tu spada i ostvarivanje ustavnog principa autonomije.

Verujete li da bi studentski protesti mogli imati šire implikacije po makedonsko društvo, buđenje građanske svesti i konačno neku političku alternativu?

S jedne strane, nesumnjivo je da su efekti tu – ne znam koliko će trajati, ali je ovo nešto neverovatno za makedonske uslove! S druge strane, plašim se da na nejaka studentska leđa stavljamo i naše neobavljene domaće zadatke. Ali, odlično je što su nas studenti i postideli i pokazali nam kako se može protestirati, insistirati i boriti, a da se pri tome ne ide u destrukciju u slepi gnjev. To je za mene najbolja stvar u svemu ovome. Trenutno je počelo okupljanje nekoliko sindikata i grupe zaposlenih protiv vladinih mera da se od honoraraca oduzima i do 40% prihoda na ime poreza. Kako zapošljavanja nema, a broj tzv. honoraraca raste već godinama, ovo ozbiljno pogađa veliku populaciju ljudi. Nadam se da će i ovo biti jasna poruka vladi da ide opasnim putem i da se mora upristojiti. Stvar je očajna jer nakon prolećnih parlamentarnih izbora opozicija bojkotuje parlament, a da pri tome nije uspela da se nametne kao faktor u političkom životu. Ustvari, ona je sama sebe suspendirala i sada postoji ovaj brisani prostor u kome se pojavljuju ovakve inicijative. Opozicija je u “komi” – priča o nekakvim “bombama” koje će kada se obznane naterati vladu da da ostavku i slično, ali malo ko (osim njih) veruje u delotvornost takvog pristupa. Meni lično taj pristup nalikuje onim zapadnjačkim teaser-kampanjama, ali ne vidim šta nakon “bombaškog napada”. Za studente je važno da izbore makar i malu pobedu i da odbace oficijalnu studentsku organizaciju koja i dalje ćuti kao da se ništa ne dešava! A za nove političke snage mesta ima, mada je izborni sistem skrojen tako da im ne omogućava ramnopravnu političku bitku. Mene lično raduju znaci i nagoveštaji da mladi ljudi sve češće razgovaraju o stranci koja bi bila nalik grčkoj Sirizi.

Mesto profesora je pored studenata

U međuvremenu, Vlada je usvojila predlog za promenu zakona ne obazirući se na proteste?

Pljunuli su nam u lice. Sada se očekuje da to uđe u zakonodavnu proceduru i najavljuje se demokratska javna debata. Kako je ova odluka donešena u vreme vikenda, a prije isteka roka u kome se od svih univerziteta tražilo da se izjasne oko koncepta ministra Ademija, to je jasan znam da se vladi žuri da suzbije proteste, ali i da totalno degradira celu akademsku zajednicu koja je mudrovala oko nečega što je sada bespredmetno. Osim uvođenja državnog ispita, sada su pokrenuli čitav set zakonski projekata, pa se tako i značaj državnog ispita namerno minimizira da bi se pokazalo da lenji studenti reaguju samo na ono što ih direktno dotiče, a da ne gledaju celu sliku reformi.

Koliko mediji objektivno prate situaciju?

Koji mediji? Kakvi mediji? Ima li uopšte novinarstva u Makedoniji? Teška ruka vlasti ih je korumpirala preko dodele finansijskih sredstava za vladine kampanje. Jedva da postoje jedna ili dve TV stanice koje se još drže, ali ne znamo do kada. Sada su trendy portali i socijalne mreže, ali oni više stvaraju privid debate i javnosti, nego što uspevaju promeniti nešto bitno. Ipak, da nije toga, malo bi ko uopšte i saznao o da je desetak hiljada ljudi stalo ispred vlade! Ono što je za mene lično najveće razočarenje su tzv. opoziciski mediji i građanski aktivisti. Oni su u dijalektičkom jedinstvu s vladinim medijima: slažu se kao sijamski blizanci, kao dan i noć! Pristup i diskvalifikacije su skoro jednaki, s tim što su opozicijski mediji finansijski slabiji, ali to nije dobar izgovor za ponašanje u stilu onoga što je najružnije i najneprofesionalnije kod njihovih oponenata. Da skratim, medijski prostor je totalno okupiran stranačkom (i etničkom) politikom i logikom, jedva i da se čuje nezavisan glas, analiza, stav.

Civilni centar za slobodu (Civil – Centre For Freedom) je nedavno objavio izveštaj pod nazivom “Reality Check” u kom su kritikovali pravljenje novih spomenika, kao “gorivo za nove etničke podele”, a ujedno se rađa i novi grb (lav i kruna) Makedonije. Koliko se na toj gradnji novog identiteta još može jahati?

Pa, iskreno, još je malo slobodnog prostora i novca ostalo za izgradnju Grujolenda (kako ga mi zovemo). Ne možemo se razići od spomenika, a taj talas barokizacije je stigao i do univerziteta. Meni je najsnažniji utisak ostavila slika mladih studenata sa visoko podignitim indeksima dok su stajali ispred zgrade vlade koja je u procesu rekonstrukcije (dobija baroknu fasadu od gipsa). To je ta slika današnje Makedonije! Gorivo etničkih podela se polako troši. Recimo, u veče ispred drugog studentskog protesta bilo je pokušaja da se pažnja javnosti okrene ka navodnim napadima na policijske stanice u zapadnoj Makedoniji, ali nije prošlo! Sada, ne slučajno, proizilazi i taj novi državni grb, kao grom iz vedrog neba, vade džokere da bi se rasplamsala strast po nacionalnoj osnovi. Nažalost, kolege istoričari su svoje odradili tako da su odmah sazvali skup na fakultetu i dali legitimitet tom predlogu. Za sada to pitanje grba ne dominira u javnosti, ali ne znam koliko dugo će to tako biti. Po meni je važno ostati na tragu socijalnih i drugih društvenih pitanja i ne posustati ispred ovakvih već viđenih tehnika vladanja. Ono što me pomalo čudi je da u vladajućoj koaliciji (za sada) vlada nekakav mir po pitanju lavčeta i krune, možda su smislili konsenzus da upravo ovaj simbol odgovara i jednima i drugima (kao što kod Albanaca nije bilo prigovora o džinovskom spomenuku Aleksandru, mada su žešće reagovali po pitanju malog spomenika cara Dušana).

Bili ste jedan od potencijalnih kandidata za predsednika. Povukli ste se u toku prikupljanja potpisa. Zašto?

Nisam se povukla – ali bilo je nemoguće skupiti 10.000 potpisa u roku od dve nedelje, bez ikakve finansijske osnove i usled blokade na medijima. Da sam uspela bila bi jedini nestranački kandidat (naravno bez velikih šansi za uspeh u glavnoj trci, ali sa uticajem da privuče sve one koji su nezadovoljni strankama, a njih nije malo). I vlast i opozicija su bili složni da ne smem proći, a strah je onda uradio svoje. Ali gledano unatrag, to je bilo uzbudljivo vreme jer su se oko mene spontano skupili mladi ljudi koje ranije nisam poznavala i koji su po prvi put bili angažovani, onako amaterski iz entuzijazma u nešto što im se činilo važnim. Ja sam bila realnija, i bilo mi je važno samo uzburkati i uznemiriti, podstaknuti…Mislim da sam donekle uspela u tome. Ipak, od tog trenutka sam sebi i ostalima rekla: ja sam pokušala sve, odradila sam za tri života i kao javni intelektualac i kao potencijalni kandidat, pa se sada mogu mirno povući u akademske vode. Za medije više ne odgovaram (tako da vi imate nekakvu “ekskluzivu”), osim što i dalje pišem moju nedeljnu kolumnu (koju u prevodu redovno prenosi i crnogorski PCNEN) i aktivna sam na Facebook-u. Sada su me studenti ponovo izvukli u javnost, ali oni to zaslužuju – mesto profesora je pored studenata.

Интервју за порталот Новости
Фотографија: ФОКУС