Problem u Makedoniji nije ličnost Gruevskog, nego gruevizam kao način vladanja

O Makedoniji se u posljednjih deset godina gotovo nije pričalo, činilo se, da ide po europskom putu. Kako ocjenjujete posljednjih deset godina? Što je dovelo do situacije, koju vidimo danas?

BV: Deset godina je dugo vremena, tako da se u Makedoniji puno toga desilo u međuvremenu. Nažalost, međunarodna se javnost zainteresuju za stanje u nekoj zemlji samo onda kada je ono dramatično – ili kada je deo nekog većeg talasa u integriranju. Poslednja dobra vest iz Makedonije je bila daleke 2005 godine, kada se zem lja dobila kandidatski status za članstvo u EU. Od tada do danas, svake godine je dobijala preporuku za početak pregovora, ali i pored pozitivnog stava EK i i EP, Savet EU bi popustio ispred grčkog veta. Drugi veliki udarac je bio Bukureški samit NATO-a, gde je Makedonija izostavljena iz Alijanse zbog istog razloga. Zemlja je ostala u limbu, bez ikakve nade ili perspektive. Veoma je važno napomenuti da se radi o državi u kojoj su članstvo u NATO i EU postali ideologija, više stvar vere, nego razuma. I kada je ta „jedina alternativa“ za opstanak i razvoj države postala očito nerealna, onda su se političke elite okrenule prema usavršavanju tehnologije vladanja. Ono što su prethodnih godina činili socijaldemokrati (SDSM), kasnije je usavršeno od strane VMRO-DPMNE. Još više, konzervativci su uspeli održati neočekivano snažnu koalicionu vezu sa najvećom albanskom strankom (DUI). Ovo je jako važno jer je po principima Ohridskog sporazuma kojim je okončan oružani konflikt u državi postoji konsocijaciski (power sharing) sistem, u kome dve etničke elite uspostavljaju zajedničku vladavinu, ali usput i dele privilegije. Vlada obuhvata dve vlade u jednu, t.j. izborne pobednike iz svakog etnički definisanog elektorata. U periodu od 9 godina (od 2006), sa kraćom pauzom od dve godine, VMRO-DPMNE i DUI su uspele da ubede međunarodnu javnost da su oni garantori mira i stabilnosti. To je upravo ono što je međunarodnim akterima oduvek bilo daleko važnije od demokratskih procesa. Protekli period je označio regres u demokratskim standardima (najviše u smislu stvaranja simbioze partije i države, kontrola medijuma kroz vladine kampanje koje su postale način egzistencije, ali i ostalih institucija), ali i veoma stabilna ekonomska pozicija. U ovakvim okolnostima, najveća opoziciska stranka nije nikako mogla ostati u igri. Godinama unazad pokušavala je da radikalizira javnost time što se počela promovirati teza da je Gruevski fašista, diktator i sl., t.j. da je makedonska verzija Miloševića ili čak i Gadafija. Čini se da je tačka preokreta koja je direktno dovela do današnju krizu događaj poznat kao Crni ponedeljak. Naime krajem decembra 2012 godine, opozicija je pokušavala da onemogući donošenje budžeta, organizovala masovne proteste (na koje je vlast odgovorila kontra-protestima) sa kojih je tadašnji lider socijal-demokrata i bivši pretsednik republike, Branko Crvenkovski, proglasio makedonski „5 oktobar“. Makedonija je po prvi put videla velike mase ljudi (etničkih Makedonaca, jer su se Albanci držali po strani u ovom političkom konfliktu) koje su čuvali policiski specijalci da ne bi došlo do fizičkih okršaja. Do toga nije došlo, ali se u zgradi Parlamenta dešavala drama: opozicionari su onemogučavali održavanje sednice, seli za sto pretsednika Sobranja, na što je reagovalo obezbeđenje i silom izguralo ove poslanike izvan sale. Kasnije, posredovala je EU da bi se stvar normalizovala, ali posledice su prisutne sve do sada. Prošle godine su održani pretsednički i parlamentarni izbori, ali opozicija je na kraju samog dana izbora, u 19 sati, objavila da ne priznaje izbore i da neće učestvovati u radu parlamenta. Sve do afere prisluškivanja i t.z. bombi, ona je praktično bila u hibernaciji. Ove bombe su imale mobilizirajući efekat, ali ipak nedovoljan da bi vlada pala, jer Gruevski još uvek ima i većinu u parlamentu, ali i podršku albanskih stranaka. Narodni skupovi su pokazali jedino da dve najveće stranke imaju i moć i logistiku da izvedu narod na ulicama, ali to naravno ne rešava pitanje političke krize.

Makedonija od 2005. godine ima status kandidata za članstvo u EU-ju, a pristupni pregovori zbog protivljenja Grčke zbog imena još nisu otvoreni. Mislite li, da bi bio slučaj, ako bi Makedonija već krenula na europski put, drugačije?

BV: Ubeđena sam da bi bilo drugačije, da bi se kriza ovakvih proporcija mogla izbeći. Naime, pregovori bi značili rad u konkretnim oblastima, a stranke bi se možda prepirale oko reformi, a ne oko toga ko je izdajica, to (ne) želi da promeni ime, itd. Elite bi u tom slučaju imale i stimul da rade bolje, ali i nalazile bi se pod nekakvim spoljašnim i objektivnim nadzorom. Zadnjih deset godina odnos prema međunarodnoj zajednici (kako se ovde nazivaju NATO i EU) je veoma interesantan. Opozicija je najopre ulagala velike nade da će međunarodna zajednica odigrati ulogu učiteljice (ili šumara kako kažu neki) i da će kaznjavati one na vlasti. Onog trenutka kada su shvatili da je strancima najvažniji međuetnički mir (a da Gruevski i Ahmeti to mogu isporučiti), onda su počeli gađati drvljem i kamenjem na nekonzistentnu međunarodnu zajednicu koja tolerira vlasti. To rade čak i danas: s jedne strane traži se buldožer diplomatija i sankcije prema Gruevskom, a s druge kinje se svi oni koji kažu da se opozicija mora vratiti u parlamenat i da sa ulice ne mogu osvajati vlast i dobiti legitimitet. S druge strane, i odnos vlasti je ambivalentan: hvale se da devet godina po redu dobijaju preporuke za članstvo, a s druge govore da Brisel i Vašington toleriraju Grčku i vrše pritisak samo na Makedoniju. Još gore od svega je što se ova kriza dešava u nekakvoj hladnoratovskoj atmosferi, pa počinju i smešne međusobne optužbe da je opozicija proevropska, a da je vlast – proruska! Tome dodaju i izjave stranih zvaničnika, kao ona Džona Kerija da je Makedonija na liniji fronta između Zapada i Rusije, ili Lavrova – da se u Makedoniji dešava jedna od obojenih revolucija zbog toga sto Makedonija nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji zbog Krima.

So trenutno glavni problem u Makedoniji tenzije između Makedonaca i Albanaca, ili je uglavnom problem korumpirane vlasti?

BV: Uobičajena mantra za stanje u zemljama t.z. Zapadnog Balkana je da su međuetnički problemi potencijalno najopasniji problem. Međutim, sva ispitivanja javnog mnjenja, čak i uoči konflikta iz 2001., pokazuju da građane više muče siromaštvo, nezaposlenost i korupcija, nego odnosi među etničkim skupinama. U ovakvim okolnostima, liderima je uvek bilo lako manipulirati sa tezom o “unutrašnjem neprijateljima”. Ma koliko to zvučalo čudno, ovim strahovima manipuliraju povremeno čak i lideri vladajuće koalicije, posebno u susret izborima, kada je potrebno podići emocije. Istina je da Makedonci i Albanci žive u paralelnim svetovima. Tome pogoduju u sistemska rešenja, a i društvene okolnosti. Sva istraživanja pokazuju da se tiha segregacija produbljuje, da ljudi sve manje žive jedni sa drugima, a više jedni pored drugih. Deca uče u monoetničkim sredinama od vrtića, pa sve do univerziteta, a onda se i zapošljavaju po etničkom ključu. Ipak, studentski protesti od kraja 2014-te su pružili sliku jedne nove generacije koja nadolazi i kojoj etničke razlike ne znače ništa kada ih okuplja zajednički cilj. Ova slika Makedonije je ostavila snažan utisak na sve i pružila nadu da je možda na pomolu nova Makedonija koja neće biti etnički podeljeno društvo. Nažalost, ovo se desilo upravo kada je politička kriza, sukob između SDSM i VMRO-DPMNE počela da eskalira. Ona je najpre gurnula u senku studentski plenum, a onda je opozicija pokušala čak i da profitira od njega. Zato, ovih dana na simboličkom nivou možete videti dve sukobljene slike Makedonije: opozicija je ogrnula oko sebe plašt “bratstva jedinstva” i pretstavlja se kao jedina istinski građanska platforma koja obuhvata sve etničke zajednice, t.j. građane kojima je dosta etničkih podela, a koji se zajedno bore za demokratiju. Ovo je, nažalost, jako romantizirana slika koja se koristi u političke svrhe. Za zemlju koja nije ništa uradila da nadmine etničke podele i barijere, da prođe put postkonfliktnog pomirenja nakon 2001., nije rešila pitanje ratnih zločina i žrtava, ovo je previše lepo da bi bilo istinito. Još više što su etnički identiteti ugradeni u ustavnom sistemu, a imaju odlučujuću ulogu i pri formiranju vlade. Na skupovima opozicije zaista se mogu videti zastave svih etničkih zajednica i govornici koji se obraćaju na više jezika. Ali, kako je dobro primetio lider jedne manje albanske stranke, Imer Selmani (čovek koji je na pretsedničkim izborima 2009 osvojio srca i ne malog broja Makedonaca), Albanci su nezadovoljni ovom vladom, ali podržavaju antivladine proteste iz različitih razloga i sa različitim očekivanjima. Zato, ako Zaev i uspe u nameri i sruši Gruevskog, naći će se opet u poziciji da pregovara sa albanskim partnerima i da daje koncesije po etničkom osnovu.

Kao što kažu Makedonci, trenutno nema vladavine prava u Makedoniji, nema politički dijalog, vladaju fašizam i diktatura, sve je prožeto korupcijom. Je li stvarno tako loše?

BV: Konstatacija o korupciji i o vladavini prava je sasvim točna. Koalicija VMRO-DPMNE i DUI koristi slabosti konsocijaciskog modela, pa tako stvari dogovara netransparentno, iz dva partiska štaba umesto u institucijama. Na primer, Ahmeti formalno ima status člana parlamenta, ali je de facto ko-premijer zajedno sa Gruevskim. Ministri DUI odgovaraju ispred šefa svoje stranke, a ne ispred premijera, itd. Tokom godina državne institucije su najpre bile sistematski partizirane i etnizirane, a na kraju i privatizirane. Ne postoji merit-sistem u javnoj administraciji, ali u i sudstvu. Parlamenat je samo dekor, a sva se vlast koncentrirla u rukama vlade. Ali, retorika o fašizmu i diktaturi je, po mom mišljenju, i preterana i neukusna. Točno je da nedostaje politički dijalog sa opozicijom, ali delimice to je krivica i opozicije koja je od samog početka umesto da kritikuje, počela da demonizira vlast (govorilo se o Arapskom proleću, o Gadafiju, Miloševiću, sada o Nikolaeu – t.j. o načinu na koji će i Gruevski okončati). Teško je voditi politički dijalog kada se politički protiovnici percepiraju kao smrtni neprijatelji. Ako zaista ispred sebe imate nekog Miloševića, onda su (navodno) sva sredstva dopuštena da bi se on srušio. Gruevski jeste mali diktator, Ahmeti nije ništa bolji, ali govoriti o fašizmu je samo opravdanje zašto je opozicija toliko slaba i neuspešna. Kažem neuspešna, jer i pored svih problema ne uspeva da na svoju stranu pridobije neopredenjene građane, više od 40% elektorata. Ono što Makedoniji nedostaje su nove opcije, nova lica u politici i novi način vođenja politike i posebno političke borbe. Ovo što je sada na sceni je manihejska bitka, u kojoj akteri traže Armagedon – finalni okršaj – i ne razmišljaju o državnim interesima i o stvarima oko kojih bi morao postojati državni konsenzus.

Kao što smo pročitali u posljednjih nekoliko dana, Makedonci tvrde, da žive u harmoniji s albansko manjino. Što se je zapravo događalo u Kumanovu? Je bio to, kao i kažu neki analitičari, sukob dviju mafije?

BV: Ima mnogo špekulacija o Kumanovu, a malo pouzdanih informacija. Očito u stranoj štampi više prolazi priča koju je pustio u javnost bivši policiski general, sada lider manje stranke “Dostoinstvo”, koji je nagovestio da je Gruevski platio neke kriminalce sa Kosova da stvore incidente koji bi defokusirali javnost od t.z. bombi. Ja u to ne verujem iz više razloga – jedan od njih je i činjenica da se jedan od napadača samoubio. Očito, opozicija nije bila ometena da nastavi sa objavljivanjem razgovora, održala je veliki protest kako je i planirala, itd. Ono što je Kumanovski slučaj pokazao je da je bezbednosni sistem, a posebno obaveštajni, izuzetno slab. Makedonski specijalci, koji se sada slave kao heroji, su doživeli gubitke kao u ratnom okršaju i to od grupe od 50-tak izuzetno spremnih i opremljenih pripadnika nekakve paravojne formacije. Postavlja se pitanje: šta bi bilo da ih je bilo 500 i to na više lokacija? Srećom, tokom operacije nije bilo niti jedne civilne žrtve, mada su slike razaranja zaista zaprepaščujuće. Ljudi su se veoma uznemirili, jer su uspomene na 2001. još uvek žive. I pored svih konstatacija da su danas međuetnički odnosi relaksiraniji od ranije i da među Makedoncima i Albancima u Kumanovu nema većih tenzija, strah i nepoverenje postoje. Recimo, kada sam se onog dana javila prijateljici iz Kumanova da je pitam kako je, dali je blizu okršaja, ona mi je prvo rekla da je zbunjena i uplašena, da Kumanovo 2015-te nije kao ono iz 2001-ve, ali onda mi je naglasila da živu u etnički mešovitom naselju i (indirektno) da se ne oseća sigurnom. Zebnju izaziva i činjenica da su dvojica napadača bili pripadnici makedonske policije, a među uhapšenima ima i makedonskih državljana. Sama operacija je pokazala da se ova grupa ne bi mogla tako utvrditi da nije bilo pomoći iznutra, ili bar toleriranja njihovog prisustva. Po meni, najšokantnija izjava koju sam čula je bila ona od kumanovskog gradonačalnika koji je u TV debati rekao da je on sam znao još ranije u kojoj su kući smešteni ovi sumnjivi ljudi, a i da u Kumanovu njihovo prisustvo nije bilo tajna, jer su se u uniformama UČK šetali gradom i sedeli u kafićima. Srećom, za sada, nema novih epizoda ovakvog tipa, ali ostaje činjenica da su se makedonske bezbednosne snage angažovale po Iraku, i još uvek u Avganistanu, a da je država ranjiva čak i kada je napadnuta od strane nevelike paravojne grupe.

Oko događaja u Kumanovu u posljednjim danima pojavile su se neke teorije zavjere, uključujući to, da je vlada sve skuhala sama, pa do činjenice, da za svem stoje Amerikanci, … Je moguče vjerovati koji od ovih teorija?

BV: Nažalost, teorije konspiracije cvetaju u Makedoniji, ali i izvan nje. Neka se glasina pusti od strane nekog t.z. novinara nba nekom portalu ili na socijalnim mrežama, a na to odmah zagrizu neki slični medijumi izvan Makedonije, pa to prenose kao ekskluzivna vest. Onda se ta “vest” vrati u Makedoniju kao proverena informacija iz inostranstva. Građani Makedonije više ne veruju nikome, a nažalost ni državnim pretstavnicima. Usled “bombaške” kampanje oipozicije na udaru je najviše bila ministarka policije i njen portparol, pa je onda teško videti te iste likove kako odbacuju šekulacije i glasine.

Jedan od napadača je priznao, da je išlo u slučaju Kumanova za plan ekspanzije albanskog nacionalnog teritorija na račun Makedonije, po uzoru Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Kako opasna je zaista ta prijetnja?

BV: Iz intervjua koje je Ali Ahmeti dao za televiziju na albanskom jeziku (Alsat M) stekao se dojam da su ovi napadači zaista došli uglavnom sa Kosova, i da u nekim glavama rat još nije gotov. On je bio u neposrednoj komunikaciji i pokušavao mesecima unazad da svoje bivše suborce nagovori da odustanu od nasilja (on je bio visoki oficir UČK i na Kosovu, pre Makedonije). Dakle, 14 godina kasnije, Ahmeti se nalazi u sličnoj situaciji kao Menduh Tači 2001-ve, kada je njegova stranka (DPA) bila u koaliciji sa VMRO-DPMNE, ali je izgubila i značaj i uticaj na račun Ahmetija. Sada je Ahmeti onaj koji je zaboravio na rat, postao političar, uživa u privilegijama, dok ga oni koji su mu nekada bili suborci miniraju. Govori se da je jedan od napadača bio potpretsednik stranke Haradinaja. Meni se čini da ima tu mnogo toga što prevazilazi Makedoniju, i da se radi i o nezavršenom regionalnom konfliktu. Samo što je Makedonija trenutno toliko oslabljena i u takvoj konfuziji da ju je lako destabilizirati.

Koliko bi zbivanja u Makedoniji trebala brinuti Europo? Sve više se pojavljaju usporedbe s Ukrajinom i strah, da ćemo imati dugoročne (također naoružane) sukobe?

BV: Evropa, tačnije EU, je zaista propustila šansu da politikom proširenja da perspektivu ovom regionu. Zbog njene unutrašnje krize, ova je politika izgubila na značaju, a to znaju i lokalni igrači, politički i militantni. Dok odgovaram vašim pitanjima, premijer i lider opozicije razgovaraju u Evropskom parlamentu o mogućim načinima izlaska iz krize. Ubeđena sam da od toga neće biti ništa i da će Makedonija još izvesno vreme biti u agoniji, zbog tvrdoglavosti dva zaraćena politička bloka, ovog puta u makedonskom kampusu. Mene u ovom trenutku više brine intraetnički sukob Makedonaca, nego međuetničke tenzije. Podgrevanje špekulacija o Ukrajini, o obojenoj revoluciji, o Turskom toku, o zemlji na liniji vatre između Zapada i Rusije, postoje i unutar Makedonije, ali je interesantno da se ta priča sve češće čuje i od stranih analitičara. Ne mogu reći da ne vidim neke sličnosti, ali tu su i razlike. Opozicija pokušava da sebe prikaže u drugačijem svetlu, jer nije sigurna da može dobiti poverenje većine. Sada se prepakovala u navodni spontani društveni pokret. Možda je najapsurdnije što pri tome koristi frazu “dešavanja naroda” što je bila parola Miloševića, ali ne i srpske opozicije. Mnogi elementi ukazuju na kopiranje akcija iz jedne dobro poznate knjige Gene Sharpa, o nenasilnom rušenju diktatorskog režima. Problem je u tome što iza Gruevskog stoji veliki deo elektorata i da je došao na vlast na izborima koje je monitorirala i međunarodna zajednica. Ako se nastavi ovim putem, plašim se da će doći do konfrontacije. Za sada, svi smo odahnuli, jer su dva masovna mitinga opozicije i vlasti prošli bez “bliskih susreta”, ali u atmosferi u kojoj vlada netolerancija, nepoverenje i govor mržnje, plašim se da bi i najmanja iskra zapalila požar koji bi imao dugoročne posledice.

Kako kažu neki analitičari, u pozadini več nekoliko dana teku pregovaranja, kako bi premijer Nikola Gruevski diplomatsko odstupio s vlasti, a prosvjednici tvrde, da se neće povući dok je Gruevski na vlasti. Mislite, da će premijer podnijeti ostavku? Jučer mu je svoju podršku opet pokazalo na tisuče ljudi…

BV: Gruevski je jasno poručio da ne razmišlja o ostavci i da se na vlast dolazi preko izbora. Opoziciski intelektualci hrabre Zaeva da ne popušta ni po koju cenu. Za sada su glavni akteri ukopani u rovovima, i isporučuju takve zahteve koje druga strana ne može i neće prihvatiti. Tokom emitovanja “bombi”, Zaev je uspeo u tome da naruši legitimitet vlasti i ugled Gruevskog, ali bilo je i situacija u kojima je napravio katastrofalne greške. Recimo, tvrdio je da ima dokaza o umešanosti vlasti u navodnoj eliminaciji novinara Nikole Mladenova, a od razgovora se moglo čuti da takva umešanost uopšte ne postoji. Mislim da se tada Gruevskom vratila boja u obraze i da je osetio da je rehabilitiran. Slično je bilo i sa navodno najjačom bombom u vezi pregovora oko imena: pokazalo se da Gruevski razgovara sa Papandreuom, ali da nije došlo do izdaje ili trgovine sa identitetom i imenom. VMRO-DPMNE nije obična politička stranka. Tokom godina oni su stvorili pokret i jako disciplinovani elektorat. Možda grešim, ali se meni čini da bi čak i sada, u stanju kada se suočava sa ozbiljnim aferama, Gruevski mogao ponovo pobediti na izborima. Zato Zaev nastoji da ga eliminira iz igre i ne prihvata izlaz iz krize u kome bi učestvovao i Gruevski. S druge strane, sam Zaev nije nikada izašao na parlamentarnim izborima i više je brinuo o lokalnoj vlasti u svojoj Strumici, gde je gradonačalnik, ali i bogati biznismen. U političkoj, ali i finansikoj, krizi u kojoj su se našli socijaldemokrati, on je došao kao jedino rešenje zato što finansira stranku, a ne zato što je najbolji kadar te partije. Dva mitinga u dva dana su pokazala koliko je Makedonija podeljena (sada se svađa okrenula ka brojenju ko ima veći elektorat na ulicama, što je svakako infantilno), ali se je pokazalo i da se takvim demonstriranjem podrške ne rešava kriza.

Koji su mogući scenariji za Makedoniju u ovom trenutku: prijevremeni izbori ili nešto drugo?

BV: Velika je šteta za Makedoniju što Gruevski nije dao ostavku, ili što nije bar razrešio neke od s vojih ministara kada je počela kriza. Šteta je i što je opozicija uporna u tome da se ne vrati u parlamentu i da odatle deluje. Sada su i on i Zaev toliko podigli očekivanja i otišli toliko daleko, što će glavni problem biti kako da dođu do kompromisa, a da pri tome ne izgube obraz ispred svojih najžeščih pristalica. Oni sami ne mogu rešiti problem, a u toj unutrašnjoj slagalici, Gruevski na svojoj strani ima albanske lidere, Ahmetija i Tačija. Verujem da njima Zaev ne izgleda kao potencijalni partner u nekoj budućoj vladi, jer nije prijatno znati da neko raspolaže sa vašim telefonskim razgovorima i tajnama i da vas može ucenjivati. Ono što sada znam je da je status quo neodržljiv, a da je Makedonija u agoniji koja traje mesecima. Niko ništa ne radi osim što se bavi političkim aferama i špekulacijama. Do izbora mora doći, prije ili kasnije. Ono “nešto drugo” iz vašeg pitanja, bi značilo građanski konflikt. Ja se nadam da ovo imaju u vidu i dva glavna aktera ove drame, t.j. da se više i ne radi o demokratiji nasuprot diktaturi, nego da se dovodi u pitanje i sam opstanak države.

Bilo bi upravljanje države pod vodstvom Zaeva drugačije?

BV: Već sam rekla da građani još pamte vreme vladanja SDSM i da ih upravo to pravi skeptičnim. Mada opozicija govori o dešavanju naroda, nije se desio nikakav spontani otpor, sa izuzetkom aktivista, članova nevladinih organizacija, intelektualaca i studenata, ali ne u tolikom broju koji bi mogao uzdrmati vladu. Naravno, pripadnici ovih grupa su manjina u svakom društvu. Da bi organizovao veliki miting 17 maja, Zaev je morao angažovati mnogo ljudi, sredstava, novca. Naravno, isto je i kod Gruevskog s tim što je opozicija ona koja tvrdi da iza sebe ima većinu nezadovoljnih građana. Istina je da je elektorat podeljen, ali na više od dva dela. Cela istina o Makedoniji nije u rukama samo ova dva političara, ali na žalost ne vidi se nekakva “treća opcija”, neki novi ljudi sa novim idejama. Sam Zaev je veoma slab kao političar, ne uliva poverenje da raspolaže velikim kapacitetima i veštinama da bi bio lider. Postoje špekulacije da još sada postoje indikacije da bi on mogao biti smenjen u svojoj stranci i da je sada jednostavno koristan. No, mnogo važnije od samih ličnosti su neke druge stvari. U Makedoniji nije problem Gruevski kao ličnost, nego gruevizam kao način vladanja.

Kako je izvještavanje makedonskih medija o događajima u zemlji? Koliko pravih podatka zapravo dobivaju ljudi? Je izvješćivanje nepristransko?

BV: Kontrola medijuma je jedan od najvećih deficita u smislu demokratskog ambijenta. Postoji preveliki broj medijuma, za premalu državu, pa su onda njihovi vlasnici počeli prihvatati korumpiranje da bi preživeli. To je vlada radila tako što je ulagala velike novce u reklame i kampanje, pa deo tog kolača bi uv ek dobili oni koji su bili poslušni i kooperativni, a ne kritičari. Opoziciski medijumi jedva preživljavaju i to uz pomoć stranih donacija. I pored sveg razumevanja sa njihov težak položaj, teško je prihvatiti da i oni koriste iste neprofesionalne metode kao i provladini. Da bi se čovek informirao relativno dobro (i sačuvao mentalno zdravlje i razum) mora dnevno otvoriti najmanje 2-3 medijuma sa jedne i sa druge strane da bi utvrdio koje su činjenice i kakva je situacija u stvarnosti. Kako je većina klasičnih medijuma u rukama vlasti, opozicija se oslanja na portale i na socijalne mreže. Kako se taj prostor nalazu u sivoj zoni, kao novinari se pojavljuju i ljudi bez ikakvog kredibiliteta i profesionalizma. Oni istinski nezavisni medijumi su ne samo manjina, nego u zadnje vreme su na udaru kritika iz oba kampa. Ukratko, u Makedoniji trenutno vladaju propagandne mašinerije, što čitavu stvar čini gorom i opasnijom.

Intervju za Multimedijski centar RTV Slovenija