Komentar za „Vreme“: Uloga SAD u Makedoniji

Kada u roku od samo par dana dva premijera (Gruevski i Vučić) daju skoro identične i veoma eksplicitne izjave, kojima otklanjaju svaku sumnju u lojalnost zapadnim saveznicima (u ovom slučaju po pitanju energetske sigurnosti), onda to nikako ne može biti slučajnost. Ovo je deja vu u odnosu na sinhronizirano priznavanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije, koje je bilo orkestrirano iz Vašingtona. Ovi potezi, ali i mnogo drugih, ukazuju da male zemlje jedva i da mogu da vode samostalnu spoljnu politiku. Izjava Gruevskog je više izazvana unutrašnjom političkom krizom, nego što je nekakvo okretanje leđa Putinu. Kako se politički sukob počeo prikazivati hladnoratovskom retorikom u kojoj je zemlja navodno podeljena na dva tabora – proruski i prozapadni – on je po ko zna koji put morao ponoviti da Makedonija nema drugu alternativu osim zapadnu. Do sada nije postojala niti jedna jasna indikacija da je Makedonija skrenula s puta; naprotiv, Gruevskom su u Briselu i Vašingtonu gledali kroz prste za sve deformacije, jer je mogao osigurati koalicionu vladu sa najvećom albanskom strankom (DUI na čelu sa Ahmetijem, bivšeg komandanta UČK), a s time i stabilnost. Mada su Makedonci razočarani toleriranjem grčke blokade zbog problema s imenom, ipak podrška za zapadne integracije je i dalje velika. U albanskoj zajednici ona dostiže fantastičnih 95%. Po nekim analitičarima, članstvo u NATO i EU je možda jedini „lepak“ koji stvara unutrašnju koheziju među etničkim zajednicama, i jedina stvar po kojoj postoji nesumnjivi politički konsenzus. Da bi udovoljila SAD i obezbedila podršku za NATO, Makedonija je učestvovala u svim vojnim avanturama zadnjih 14 godina, i to s naporima koji prevazilaze njene mogućnosti. S druge strane, američka administracija je uvek reagovala kada je smatrala da se kriza može „rešiti“ samo uz snažnan pritisak: od nametanja reference BJRM, do izbegličke krize 1999., tokom donošenja Ohridskog sporazuma 2001., i 2004. tokom referenduma o opštinskim granicama  (zacrtane po etničkom principu). Sindrom zavisnosti je tako snažan, da čak i sada deo javnosti blizak opoziciji, traži da SAD upotrebe „buldožer diplomatiju“ da bi Gruevski sišao sa vlasti. Mada je jasno da je Amerikancima preko glave od jedne tvrdoglave vlade koja nije spremna da trampa ime za NATO, teško je verovati da bi se involvirali na takav direktan način u regime change. Za sada njihovo je prisustvo vidljivo, ali i dalje u senci, kao podrška naporima EU. Ipak, ovih meseci ne prestaje da odzvanja izjava Džona Kerija da je makedonija na „liniji vatre“, što stvara veću konfuziju i strah od geopolitičkih šahovskih partija.

Biljana Vankovska,
profesor političkih nauka
Filozofski fakultet – Skopje

Фотографија: Embassy of the USA in Skopje, Macedonia