Makedonija: Zemlja u limbu

Sve dok se o nekoj zemlji malo piše i govori u međunarodnim medijumima, vlada mišljenje da je tamo sve u redu – no news, good news. Tako se desilo da se i Makedonija ponovo pojavi na naslovnim stranama tek kada je došlo do nasilnih incidenata, najpre na uličnim protestima i kasnije zbog oružanog okršaja u Kumanovu. Sada su već uveliko alarmirali međunarodni centri moći, analitičari i think-tenkovi. Brojni strani novinari dolaze u zemlji u susret onoga što se čini istoriskim preokretom. Pitanja se najviše odnose na prognoze, a daleko se ređe postavlja suštinsko pitanje zašto se nešto događa, koja je geneza onoga što je vest dana, moglo li se nešto sprečiti i ko je odgovoran za krizu. Čak i kada se postave takva pitanja nije isključeno da se odgovori traže u teorijama urote.

Još pre političke krize, „rat“ se je već dugo vremena vodio između dve sukobljene političke stranke – VMRO-DPMNE i SDSM – na simboličkom nivou i u manihejskom obliku kao borba između apsolutnog Dobra i apsolutnog Zla. Svaka strana ima svoju „istinu“ koja isključuje svaku drugu. Tako, nakon prošlonedeljnih uličnih priotesta, jedna je strana brojala samo povređene policajce, a druga govorila samo o policiskoj brutalnosti. Istraživačkog novinarstva skoro i da nema, a svako ko se usudi da analizira bez zauzimanja strane je unapred „osuđen“ da je neutralac koji ustvari samo želi da relativizuje zlo. Nije ni čudo da tumačenja krize u stranim medijumima najviše zavise od pozicije odabranog lokalnog sugovornika/korespondenta, ali i od interesa zemlje iz koje dolazi novinar. Na primer, iz opoziciskih krugova je krenula priča o tome da je Gruevski platio nasilnike iz Kumanova da bi skrenuo pažnju sa afere prisluškivanja. U regionu su popularni oni koji „znaju“ da će se Makedonija raspasti kao Ukraina jer je „veštačka tvorevina“ i/ili da će se podeliti između Bugarske i (Velike) Albanije. Ruske medijume najviše interesuje geopolitika (izgradnja „Turskog toka“ i eventualna obojena revolucija). Zapadni medijumi kao da su pali s Marsa, onako zatečeni dešavanjima u zemlji koja je bila predmet međunarodnog statebuilding-a i „uspešna priča“ nakon 2001. Oni koji su ignorirali sve zabrinjavajuće indikacije o stanju na ekonomskom, privrednom, socijalnom i političkom planu, aktivirali su se tek kada je pala krv. Ali, sada se ne radi više (samo) od međuetničkim tenzijama, nego i intraetničkim.

Odgovornost za krizu se treba tražiti unutar zemlje. I pored izjave Džona Kerija da je Makedonija jedna od zemalja na „liniji vatre“ između Rusije i Zapada, mnogo indikativnije su unutrašnje konstelacije, kao i sistemska rešenja koja su dovela do neizbežnu krizu. Dok se govori o mogućem raspadu i građanskom ratu zaboravlja se da se radi o zemlji koja se već godinama nalazi u limbu: prošlo je skoro 10 godina otkako je dobila status zemlje-kandidata za članstvo u EU, ali ne i datum za početak pregovora zbog grčkog veta, kao i 7 godina od Bukureškog sa mita gde je članstvo u NATO postalo nemoguće zbog istog razloga. Država ni na nebu ni na zemlji! Kako je i EU zapala u krizu, o Grčkoj i da ne govorimo, smatralo se da je najvažnije to što se na vlasti nalazi makedonsko-albanska koalicija koja garantuje međuetnički mir. Naizgled harmonična koalicija Gruevskog i Ahmetija je izgledala kao neprobojna tvrđava ispred napada opozicije, ali je stvarala i privid da su stvari pod kontrolom.

Jačanje autoritarnosti je u velikoj meri rezultat sistema konsocijacije (power-sharing-a) uvedenog nakon konflikta u 2001 godini. On je konstitucionalizirao etničke podele i omogućio funkcionisanje kartela etničkih elita, na čijem su čelu neprikosnoveni lideri (koji dolaze iz sultan-partija). U takvom se sistemu sve odluke donose iza zatvorenih vrata po principu „ti meni, ja tebi“. Ne samo da je država postala izrazito binacionalna (time što su sve manjinske stranke ostale na marginama), nego je izgubljen i građanski supstrat. Uverene u svoju dominaciju u elektoratima, lideri VMRO-DPMNE i DUI su najpre etnizirali i partizirali državu, uspostavili klijentelizam i kontrolu, da bi na kraju privatizirali vlast i resurse u državi. Javnost je bilo lako manipilirati kroz medijume i izražavanjem frustracije zbog nepravedne blokade u EU i NATO, ali i jačanjem nacionalističkih strasti posebno u susret izbora. Kada je elitama postalo jasno da su evropske integracije neopipljive, okrenule su se usavršavanju tehnologije vladanja, a najviše socijalnim subvencijama i „korumpiranjem“ celih kategorija građana popularnim merama, mada je sve to samo uvodilo zemlju u sve veće dugove. Da bi izbegla vlastitu kliničku smrt, opozicija (i u makedonskom i u albanskom kampusu) je pokušavala da imitira vlasti u disciplini u kojoj su ovi bili dominantni (nacionalistički diskurs) ili se očajnički okrenula taktici „dešavanje naroda“ i dolaska na vlast putem ulice. Sve što se dešavalo zadnjih godina nalikuje samoispunjujućem propročanstvu: svi akteri su manipulirali strahovima i mogućim crnim scenariima. Retorika nemoćne opozicije je postala žestoka, pa se godinama unazad o Gruevskom govorilo kao o Nikolae-u (asocijacija na Čaušeskua i njegovog kraja) ili njoš češće kao o makedonskom Miloševiću. Pominjano je i Arapsko proleće i Gadafi, što je ionako nesigurnom autokratu davalo „moralno opravdanje“ za mere izazvane nepoverenjem prema svim kritičarima vlasti.

Nakon višemesečne agonije, Makedonija se nalazi na koljenima. Pale su prve ostavke u vladi nakon snažnog pritiska ambasadora, ali to se čini too little, too late. Opozicija je dobila vetar u leđa malim uspehom i rastućom podrškom kod mlade populacije, ali mnoga pitanja ostaju otvorena: hoće li lider opozicije Zaev pokazati državničku zrelost i vratiti politički proces u institucije? Ili će možda ići do kraja sa „bombama“ makar i ako one doliju ulje na vatri međuetničkih tenzija, ukoliko emituje snimke razgovora u vezi ubojstva petoro mladih kod Smiljkovskog jezera i suđenja koje je sledelo u slučaju „Monstrum“? To bi dodalo ne samo etničku, nego i versku dimenziju već komplikovanoj situaciji. Hoće li t.z. međunarodna zajednica preuzeti čvrstije mere i tako utemeljiti protektoratnu i spolja kontroliranu „demokratiju“? U ovom trenutku ni baba Vanđa ne bi mogla dati precizniju prognozu, jer previše toga zavisi od previše aktera, njihovih motivacija i političke zrelosti.

Напишано за Politika, 14.05.2015
Фотографија: ROBERT ATANASOVSKI/AFP/Getty Images