Makedonska rašomonijada

Sredinom marta 2015., usred duboke političke krize, makedonska je javnost videla reportažu Al Jazeera Balkans pod nazivom „Ljudi i moć: Makedonija iza fasade“. Ono što je izazvalo veliko negodovanje se uglavnom odnosilo na zaključak autora, izvesnog Glenna Ellisa, da je zemlja na rubu etničkog konflikta. Takvu su tvrdnju redom svi odbacili. Provladine strukture tvrde da zemlju vodi harmonična i čvrsta koalicija VMRO-DPMNE i DUI, koja se drži principa konsocijacije (power-sharing sistema) ugrađena u Ohridski sporazum iz 2001. Opozicionari opet tvrde da je nezadovoljstvo vladinim politikama po prvi put ujedinilo sve građane bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Čak i kumanovski okršaj od 9 maja, i prizori razaranja kakve Makedonija nije videla čak ni u vreme oružanog konflikta 2001, nije poljuljao ove dve slične, ali ipak različite teze. Ukratko, svi se „kunu“ u međuetnički suživot. Ovakve su se poruke pojačale poslednjih dana, zajedno sa apelima građana i nevladinih organizacija da se nikome ne sme dopustiti da ugrozi suživot koji je temelj postojanja Makedonije. Objektivni analitičari, naravno, ne mogu prihvatiti romanitizirane pretstave, čak i kada dolaze od građana dobre volje, još manje od političara. Oni koji pamte raspad SFRJ, setiće se skupova na kojima su građani demonstrirali želju za zajedničkim životom i antiratno raspoloženje, okrivljujući za sve nevolje političare. U sarajevskoj se Zetri i pevalo i plakalo i grlilo, sve dok nije puklo.

Makedonija je mirnim putem uspostavila nezavisnost, a u etnički konflikt je kliznula kada se stanje u regionu već primirilo. Srećom, konflikt je bio kratkog daha i sa najmanje žrtava od svih ostalih, osim Slovenije. Zadnjih 14 godina prešla je veliki put, stanje se naizgled normalizovalo, a binacionalna vlada je redovito na čelu zemlje. No, do suočavanja s prošlošću i pomirenja nikada nije došlo. Umesto toga, uspostavio se politički korektan govor, što znači i dosta hipokrizije u javnoj retorici. Binacionalna vlast je u „braku od interesa“, koji se u slučaju VMRO-DPMNE i DUI počeo pretvarati i u zajedničku ljubav ka privilegijama, tenderima i korupcijom. Povremeno bi lideri pojačali nacionalističku, pa čak i militantnu retoriku, u susret izbora ili nekog važnog datuma (kao stogodišnjice stvaranja albanske države), dolazilo je do sporadičnih okršaja, ali nikada do opasnosti od ponavljanja 2001.

Za međunarodne aktere (NATO, EU i SAD) Makedonija je od 2001. naovamo pretstavljala uspešnu priču međunarodnog statebuilding-a, a stabilnost i mir su oduvek imali veći značaj nego demokratski i evrointegraciski tokovi, čak i kada je regres bio vidljiv kao posledica blokiranja zemlje od strane Grčke zbog problema sa imenom. Ako se novinaru može i oprostiti što reportažu napravio na bazi površnih, pa čak i neosnovanih tvrdnji, čudi što potpretsednik Evropskog parlamenta Lamsdorf upozorava na narasle etničke tenzije, da je region na rubu građanskog rata i da se zbog toga premijer Gruevski mora povući sa funkcije. Interesantno je da se anticipira obnavljanje etničkog konflikta, mada su relevantni međunarodni faktori o kumanovskom okršaju govorili kao o „izoliranom incidentu“, a gensek NATO-a je čak pohvalio makedonske bezbednosne snage. U vreme kada je javnost duboko podeljena, pre svega po političkoj liniji, a poverenje u institucije opada, ovakve poruke deluju uznemirujuće. Ali, činjenica je da se međunarodni faktori pre alarmiraju na pomenu etničkih tenzija na Balkanu, nego na političke ili ekonomske teškoće. Zato je i kumanovski incident ustvari pomogao da se unutrašnja kriza internacionalizuje.

Afere „Puč“ i „Istina o Makedoniji“ (afera prisluškivanja) – dve verzije istog sukoba između VMRO-DPMNE i SDSM – su samo kulminacija nečega što uopšte nije novo. U političkom životu, izdiferencirale su se (najmanje) dve Makedonije, dve istine, dve verzije paralelne stvarnosti. Kako vreme prolazi, raste rizik da Makedonija postane žrtva samoispunjujućeg proročanstva, jer svaka strana deluje prema vlastitom strahu od crnog scenarija koje navodno sprema druga. Albanci se uglavnom drže po strani onoga što nije njihova briga, kako kažu. DUI nema snažnu opoziciju u albanskom elektoratu, a po formuli o formiranju koalicione vlade, oni su sigurni partner ma koje makedonske stranke koja bi osvojila većinu na izborima. Sa zahuktavanjem političke krize, propagandna mašinerija radi punom parom. Zbog otsustva nezavisnih medijuma i stručne javnosti, građani su stavljeni u situaciju da biraju stranu i istinu. U makedonskoj rašomonijadi nema mesta ni za sumnju, ni za skepsu, jer svako ko sumnja je sumnjiviji od svih.

Ovo je najbolje ilustrirao kumanovski slučaj. Mesec dana ranije, bivši policiski general Angelov, lider manje opoziciske stranke „Dostojanstvo“ koja okuplja bivše branitelje iz 2001., na javnom protestu upozorio je da je od prijatelja iz obaveštajnih službi dobio informaciju da je Gruevski najmio plaćenike da bi iscenirali međuetnički konflikt samo da bi okrenuo pažnju od političkih bombi lidera SDSM Zaeva. Kada se ubrzo desio napad na policisku postaju u mestu Gošince, opozicija je likovala, jer je ovaj manji napad bez žrtava videla kao krunski dokaz svojih pretpostavki. Kumanovo nije moglo biti predmet potsmeha, najviše zbog velikog broja žrtvi i povređenih na strani policije. U početku su počele glasine o civilnim žrtvama, koje su se srećom ubrzo pokazale se netačnim. Tenzije postoje, kao i rastuće nepoverenje. I pored poruka građana Kumanova da neće dopustiti da im neko naruši međuetnički mir zbog političkih poena, druge indikacije govore nešto drugo. Građani albanske nacionalnosti pokazuju blagu netrpeljivost prema policiskim snagama, kao i prema poslanicima DUI, ali su zato srdačno pozdravili političare, kao na primer bivšeg komandanta UČK Hisnija Šaćirija i Zijadina Selu, bivšeg poslanika koji je ostao upamćen zbog demonstriranja s upaljačem u ruci kako će goreti parlament. Makedonce uznemirava činjenica da je među napadačima bilo dvoje pripadnika policiskih snaga, što se tumači kao „dokaz“ da se Albancima ne može verovati. Još gori su navodi da je do velikog broja žrtava došlo zbog toga što su pripadnici tajne službe upozorili napadače. Na vrh svega su i špekulacije o učešću američkih specijalaca u samoj operaciji. Vlast i opozicija se nadmeću oko toga ko je duže vremena raspolagao sa informacijama da se po zemlji šetaju naoružani ljudi. Verovatno najzaprepašćujuću izjavu je dao gradonačalnik Kumanova koji je u TV debati rekao da je on sam znao kuću u kojoj su bili smešteni napadači, a i da je to bila javna tajna u čaršiji da ljudi u uniformama slobodno sede po kafićima. Kako je rekao, nije imao kome da saopšti saznanja jer je on iz opoziciske stranke, pa ga centralne vlasti ignoriraju. I sam državni vrh je na koncu obznanio da je duže vremena znao za postojanje ovakvih grupa. Ma kako bilo, pokazalo se da država ne raspolaže nikakvim bezbednosnim sistemom, i pored toga što godinama širi mir po Avganistanu.

U Kumanovu je otvorena pandorina kutija, koja ne zaobilazi i region. Nakon (dez)informacija da je granica sa Srbijom ostala nebranjena jer su se pripadnici granične policije povukli, sada stiže vest da Bugarska stacionira vojsku na granici jer se plaši eskalacije i talasa izbeglica. Netom je preletela „vest“ da se makedonska vojska pozicionira ka Albaniji, a da se prisustvo policiskih snaga povećano u tetovskom i gostivarskom regionu. Pravi mali balkanski rat, bar što se tiče bitke informacijama i poluistinama.

Na pitanje dali su događaji oko Kumanova povezani sa političkom krizom, je izuzetno teško odgovoriti, jer jedno nikada nije isključivalo drugo. Međuetnički konflikt je uveo politički sistem bez demokratskog supstrata, a pojava autokratskih tendencija je intenzivirala intraetnički sukob: opozicija ne vidi drugi način da dođe na vlast osim preko narodnog otpora i uličnih protesta. Kada su se 5 maja mirni protesti pretvorili u nasilne, ponovo je zavladala logika blame-game: svaka strana je tvrdila da je ona druga ubacila provokatore. Širok prostor za špekulacije je idealan za teorije konspiracije i za kolektivnu paranoju. Ono što je neposredni izazov za suživot i političku zrelost je pitanje kako će javnost, posebno u albanskom i muslimanskom delu, reagovati na „bombu“ koja se odnosi na razgovore u vezi sudskog slučaja „Monstrum“ (suđenje optuženima za ubojstvo petoro mladih kod Smiljkovskog jezera na Uskrs 2012). Opozicija smatra da će ona mobilizirati Albance, što će biti odlučujući udarac na Gruevskog. I pored toga što se zadnjih meseci pokrenuo i autentičan demokratski pokret uglavnom mladih ljudi, veliko je pitanje kako će se stvari odvijati sada kada su iz institucija prenete na ulicu. Još važnije pitanje je dali su protesti odgovor na krizu ovakvog formata. Nove opcije se ne naslućuju, još manje platforma koja bi ponudila viziju zemlje koja neće više biti talac etničkih i političkih voždova. Lakše je vezati makedonsku, albansku i srpsku zastavu, ali teže je uneti građansku demokratiju tamo gde se godinama odlučuje ključem.

Ako se treba dati nekakav zaključak o tekućoj rašomonijadi, i odgovoriti na pitanje dali Makedoniji preti etnički ili građanski konflikt, najlakše je reći: ovo je Balkan! Sve je moguće i sve može biti predmet konspiracija. Najteže od svega je sačuvati mentalno zdravlje i racionalni pristup.

Напишано за српското издание на Newsweek
Фотографија: Akram Khan: The Rashomon Effect/Vertical Road – Vertical Road, photo by Richard Haughton