Македонија у политичкој агонији

На политичком плану одвија се такозвани процес Пржино 2 што је само рециклажа оригиналног споразума за чије испуњење нема политичке воље ни времена, нити могућности да се у неколико месеци уради оно што је годинама деградирано

Нешто више од годину дана након потписивања такозваног Споразума из Пржина који је требало да успостави политички оквир за излазак из кризе, Македонија је на почетку политичке агоније којој се не види краја. Упркос скандалу са прислушкиваним разговорима којима се демаскира корумпирана власт, опозиција ипак није успела да придобије грађане на своју страну, што због још увек снажне контроле над механизмима владања од стране владајуће коалиције, што због властите неспособности и ослањања на подршку међународне заједнице уместо на мобилизацију грађана.

Тако, на политичком плану, одвија се такозвани процес Пржино 2 што је само рециклажа оригиналног споразума за чије испуњење нема политичке воље, а објективно – ни времена, ни могућности да се у неколико месеци уради оно што је деградирано годинама уназад. Једини видљиви помак од прошле године је успостављање Специјалног јавног тужилаштва, али и ту још нема резултата, нити ће их ускоро бити.

Чека се да врућине прођу, па да се продужи са „револуцијом”, мада је све извесније да ће се ствар завршити на изборима на којима ће се гласати за исте странке и у истом изборном и политичком систему

Да је правда спора, то није ништа ново , али када је својом масовном аболицијом у „причу” ушао и председник републике, све се још више искомпликовало и успорило. Тужилаштво са своје стране је још увек окренуто грађењу свог имиџа и постало институција са највећом подршком грађана, али испуњење мисије због које је основано једноставно нема. Чини се да је опозиција сасвим задовољна и тиме, јер у сусрет избора више вреди јавно посрамљивање политичког противника, него (спори) правни исход и (недостижна) правда.

Извесно је да је ово тужилаштво, или тачније његов видљиви (женски) део, успео да постигне невероватну медијску популарност у земљи, али чини се још више ван земље (недавно је Би-Би-Си извештавао о трима тужитељкама као о „Чарлијевим анђелима” који се боре против криминала, док је у Македонији главна ствар имати „селфије” са неком од тужитељки, које очито уживају у популарности и у одласцима на пријеме разних амбасада). Управо је тужилаштво постало и заштитни знак протеста, који су нешто мање од три месеца кретала сваког дана (осим викенда и празника) испред зграде ове институције. На први поглед изгледа да су се између две једнако политички импотентне страначке групације, које стоје у пат ситуацији, без снаге, али и визије, појавили грађани на улицама. Ипак, ближи поглед указује да је такозвана Шарена револуција далеко од хомогеног покрета са јединственим циљевима. И најповршнија анализа показује деловање најмање две струје: једна себе назива Шареном револуцијом, док другу сачињавају присталице покрета „Протестујем”.

Ниједна ни друга струја нису сасвим нове и непознате јавности: Шарена револуција је наставак под другим именом покрета који је прошле године, током протеста шаторима испред владе, себе назвао „Грађани за Македонију”, а који је састављен углавном активистима разних невладиних организација, као и од интелектуалаца и професора блиских опозицији. С друге стране, „Протестујем” израста из неколико социјалних покрета, који су покушавали и покушавају да остану изван страначког утицаја социјалдемократске опозиције, као Солидарност, Ленка, али и Студентски и Средњошколски пленуми.

На крају дана, због инхерентне потребе да се прикаже јединство, али и масовност (и поред видљивог замора „материјала”), две струје су склопиле пакт о ненападању опозиције и презентирању заједничких захтева (који се, случајно или не, подударају са оним који износи опозициони СДСМ у Пржинском процесу).

Тако, у самој Шареној револуцији нема ничег револуционарног, чак ни по питању генералне критике неолибералног поретка, странака или системских решења (која израстају из Оквирног споразума, који је 2001. године увео подељену власт између две највеће етничке заједнице). Оно што је на почетку изгледало као иновативни ненасилни покрет, али и храбро и еманципаторско –бацање боје на споменике и на неке државне објекте – временом је постало монотоно и непродуктивно. На сваком новом „највећем протесту” усавршава се само начин на који се фарбају институције, без икакве идеје како даље.

Демонстранти су више пута покушавали да покажу одлучност и моћ, последњи пут пре скоро две недеље давањем ултиматума након чега је следио антиклимакс. У сусрет врелим летњим месецима, а и годишњим одморима, „револуција” јењава, а све је јасније да се главна реч води на међустраначким преговорима под покровитељством странаца. Најновија вест из Брисела (тачније, Европске комисије) јесте укидање могућности да се користе ИПА фондови, што је само замена за санкције на рачун владе, а у немогућности да се о правим санкцијама одлучује на нивоу Европског савета где не постоји консензус по овом питању.

У македонској јавности, код већине грађана, наступа безнађе и незаинтересованост, јер читава криза се претворила у неинтересантну и заморну сапуницу у којој су „грађани” само одабрани који су себи дали право да говоре у име сиромашних и потлачених, а у суштини играју улоге теренске логистике за рачун опозиционе странке. Најгоре од свега, Шарена револуција не показује ни моћ да себе погледа самокритички, још мање да допусти да је неко са стране критички проматра. Како иде време, све је теже направити разлику између истих ликова који се појављују у различитим издањима: час су Шарени, час су студенти или професори, час су независни, итд.

Недавна таласања око скопског универзитета су само начин да се велики манихејски сукоб преслика на стање на универзитету, који је и даље талац великих страначких играча. Нажалост, и студенти су изгубили и моментум и „политичку невиност”, па су сада више монета за поткусуривање у трансакцијама великих и моћних играча. Све у свему, чека се да врућине прођу, па да се продужи са „револуцијом”, мада је све извесније да ће се ствар завршити на изборима на којима ће се гласати за исте странке и у истом изборном и политичком систему. Тиме се, наравно, неће решити трајно криза, али ће се можда ствари вратити у институционални колосек.

Специјално за „Политику“, Билјана Ванковска – професорка Филозофског факултета у Скопљу

POL_PR_0407_02_.compressed

Фотографија: Ignacio Gallego via Flickr