Godina mrmota u Makedoniji

Makedonija dočekuje kraj dramatične 2016-te u atmosferi koja samo na prvi pogled izgleda kao politički triler ili foto-finiš parlamentarnih izbora: naime, u skoro izjednačenoj pat situaciji u odnosu na osvojene mandate od strane dve najveće makedonske stranke, žitelji sela Tearce (sa većinom albanskog stanovništva) su oni koji odlučuju ko će biti mandatar za sastav nove vlade. Interesantno je da ovog puta uopšte nije bitno kako će se oni opredeliti u odnosu na nekoliko albanskih stranaka, nego je sav napor fokusiran na to da VMRO-DPMNE izgubi jedan mandat, odnosno da SDSM izjednači rezultat na 50:50 poslanika. To dovoljno govori da se opozicija bori da spasi obraz, time što će postići izjednačeni rezultat, pa da se onda nada da VMRO-DPMNE ne uspe da formira vladu i tako da Zoran Zaev preuzme ulogu mandatara. Ma ko od dva makedonska lidera (Gruevski ili Zaev) postane mandatar, svi se slažu da će king-makers (kako ih nazivaju strani medijumi) biti albanske stranke. Još se ne zna ko će biti „kralj“, ali se može cinično primetiti da će njegovo ime biti „Jovan bez zemlje“. Zbog unutrašnje pluralizacije elektorata i zbog „upada“ Socijal-demokrata, paradoksalno ali istinito – Albanci dobijaju najmanji broj narodnih poslanika, ali najveću moć u smislu postavljanja uslova i odlučivanja o sastavu sledeće makedonske vlade. Zahtevi su odavno poznati i imaju pretežno etničku prirodu, kao dvojezičnost na čitavoj teritoriji, veću decentralizaciju vlasti, uvođenje etničkog principa u odlučivanju o budžetu i zauzimanje određenih pozicija u strukturi novog establišmenta (verovatno, pretsednika parlamenta).

Na drugi pogled, situacija nije uopšte nova kao što izgleda. Kao i glavni junak iz filma „Dan mrmota“, tako i Makedonija preživljava jedan isti „dan“. Godine mrmota ne nose ništa novo, osim što polarizacija postaje dublja, a država slabija. Samo tokom 2016 godine, građani su bili čak tri puta blizu izbora; konačno su se zaista održali iz trećeg pokušaja, ali tek da pokažu da se ništa neće promenti na bolje uskoro. Ma ko formirao vladu, ona će biti kratkog veka. Što se tiče tvrdnje da Albanci odlučuju o vladi, i tu nema ništa novo jer se od 2002 godine, a posebno od 2008 godine, poštuje neformalni princip da pobednici sa makedonske strane ulaze u koaliciju sa pobednicima na albanskoj strani. U takvim okolnostima, makedonska strana je nužno u defanzivi, t.j. samo da bi ostala na vlasti prihvaća sve zahteve albanskog koalicionog partnera (dosada je DUI bio neprikosnoven na toj poziciji). Da samo potsetim da je upravo tako došlo i do amnestije osumnjičenih i optuženih za ratne zločine iz 2001, priliko sastavljanja vlade 2011 godine. Jedina razlika je što je Zoran Zaev ovo natezanje učinio vidljivim i javnim, tako što umesto da čeka da kao pobednik na makedonskoj strani tajno pregovara i prihvata albanske zahteve, u svojoj predizbornoj kampanji je eksplicitno uključio ono što je anticipirao da će biti na pregovaračkom stolu nakon izbora – i tako dobio i 50-60.000 albanskih glasova na svom kontu. Nažalost, čitava priča da se tokom ovih izbora desilo malo čudo na Balkanu, t.j. da je jedna (albanska) etnička zajednica prevazišla svoj etno-nacionalizam i krenula ka građanskom obliku političkog organizovanja, i to najviše u ruralnim sredinama gde je 2001 godine bilo žarište konflikta (selo Aračinovo, na primer) – je samo priča za malu decu i za međunarodnu javnost. Zaev je igrao na etničku kartu, isto kao i Gruevski, mada su se naizgled obraćali različitim elektoratima – s time što je opozicija dobila demokratski oreol zbog toga što je kao protivnika imala duboko kompromitovanu vlast zbog političkih bombi, a na svojoj strani i t.z. Šarenu revoluciju. Gruevski i Ahmeti su ponovo odigrali klasičnu pretstavu (navodno) ljutih etničkih lidera, nadajući se da će ponovo biti u mogućnosti da zajedno vladaju u tender-koaliciji i nakon izbora biti peace-makers-i.

Ko je pobedio na izborima je pitanje od milion dolara, ali čini se da je jedino jasno da su izgubili građani i sama država, jer u novoj 2017 godini ulaze sa bremenom stare, ali uz veću dozu straha i neizvesnosti nego ikada ranije. Gledano kroz prizmu stranaka, niti jedna od njih se ne može smatrati pobedničkom: VMRO-DPMNE je odavno izgubio legitimitet bez obzira na broj osvojenih mandata, a iznenađujuće visoki broj glasova je rezultat poslednjih trzaja i izvanrendih napora „mašinerije“ da disciplinira svoje pristalice. Gruevski je kao Roki: tetura se dok nesuvislo preti stranim ambasadorima i civilnom društvu. Imajući u vidu kakve je sve adute imao u svojim rukama (bombe, otvorena finansiska i druga pomoć nevladinog sektora i međunarodnih faktora), Zaev je veliki gubitnik jer nije uspeo pridobiti neopredeljene glasače koji i dalje pamte kako je SDSM vladao u njegovo vreme, nedoverljivi su prema međunarodnoj zajednici (zbog problema sa imenom). Deo neuspeha se sigurno može tumačiti i kao loša procena između dobitka na albanskoj strani na račun izgubljenog na makedonskoj. Ahmeti je naizgled pobednik na albanskoj strani, ali je jasno da se ne može oporaviti od šoka da je osvojio samo 10 mandata i da njegova stranka nije dovoljna da bude jedini albanski partner u koalicionoj vladi. Menduh Tači iz DPA je jedini koji se „časno“ povukao nakon poraza (i jedne audio „bombe“ puštene kao pretnja). Relativni pobednik je jedino nova stranka Besa, koja je pomutila račune u albanskom elektoratu, ali uvela i islamsku komponentu u političkom kontekstu.

Pitanje nove vlade se najmanje odnosi na pobednika, jer takvog nema: cena koja je plaćena da bi se uopšte došlo do izbora je prevelika. Ma ko sastavljao vladu moraće vaditi vruće krompire iz vatre koju je sam zapalio. Svaki racionalan lider bi sada preferirao da protivniku preda kormilo dok brod tone, ali razum je odavno napustio makedonsku političku scenu – inače ni brod ne bi tonuo.

Напишано за Политика
Фотографија: Ognen Teofilvovski/Reuters