Интервју со проф. Билјана Ванковска за данскиот весник „Dagbladet Information“

Интервјуто го водеше Уфе Андерсен, новинар кој известува од регионот

U svojoj najnovijoj kolumni pišeš da debata o krizi Evropske Unije u Makedoniji “je nezamisliva čak i u akademskim krugovima, jer EU je više predmet obožavanja, nego realnog opserviranja”. Kako se konkretno vidi to ‘obožavanje’, kako je došlo do njega, i kako taj pristup utiče na referendum i proces preimenovanja Makedonije?

BV: Kako se referendumsko pitanje, suprotno makedonskoj legislativi, ali i preporukama Venecijanske komisije, plasira u vidu kampcioznog i višeznačnog pitanja i još u zašećerenoj oblandi (umesto da se građane pita o Sporazumu, fokus se prebacuje na ulazak u NATO i EU), najvažniji zadatak je dekonstrukcija ovog poduhvata. Što se tiče NATO i EU, oni su godinama bili plasirani kao religiski objekti, kao čarobno rešenje za sve unutrašnje probleme. Dakle, nesposobnim i korumpiranim vladama je bilo lakše da obećavaju bolji život tamo negde, u budućnosti, kada zemlja postane članica ovih saveza, nego da rade ono za što su bile birane. Dominantna matrica je TINA princip, There Is NO Alternative, a svako ko ma iole pokuša da nametne kritički i racionalni pristup je etiketiran kao proponent nazadnih, anti-zapadnih snaga. U predreferendumskoj Makedoniji, od pozicije moći se čak govori da je svaka kritika ili izbor (protiv članstva u NATO) čak i proruska i veleizdajnička i necivilizacijska pozicija. Ja sam pokušala da kažem da unutar EU (i NATO) postoji sloboda govora i uverenja, i da je najracionalniji stav onaj evroskeptika (koji nisu ni evrofili, ni evrofobi). Ako se već građani pozivaju da odgovore dali su za ulazak u NATO i EU (mada pozivi nisu ni stigli, pa je to hipotetičko pitanje, ili wishful thinking), onda je važno naglasiti da je referendumsko NE legitimna i demokratska pozicija, jednako kao i apstinencija.

Poslanica Sobranija Ivana Tufegžikj je nedavno napisala kolumnu za RSE, gde kaže da za mlade je referendum “civilizacijski izbor”. Sa jedne strane su “civilizacijske vrednosti i ravnopravnost u velikoj porodici sa morem mogućnosti” – a sa druge “močvara sa jednom jedinom mogućnošću: raditi na crno u nekoj od zemalja koje su već članice EU”. Pretpostavljam da si pričala o tim stvarima sa svojim studentima, poznanicima i sl. – da li su slična gledišta česta i kako odgovaraš/šta bi odgovorila na njih? Zar se ne plašiš da će mladi da odu iz zemlje zbog ”besperspektivnosti” (Tufegžikj, Zaev: ”nebidnina”) ako glasate ‘ne’ dogovoru?

BV: Interesantno je što je Ivana Tufegdžić stigla u parlament direktno iz studentskih klupa, i to na krilima Studentskog plenuma i Šarene revolucije, koje su skupile mlade ljude u kritici “svega postojećeg”. Ona je sada samo glasnogovornik vlade u sobranju. Civilizaciski izbor je i pravo samoopredeljenja jednog naroda/demosa. Apsurdno je sada tražiti od građane da se odluče u stilu ili-ili, ako si za ono što je garantovano svakoj normalna naciji u Evropi, onda si nacionalista, samo zato što smatraš da je ono što sporazum nudi indecent proposal, prodaja identiteta zbog punog stomaka (i to ponovo samo hipotetički). Ova vlada je najviše podbacila u pogledu parola s kojima je došla na vlast, a to su sloboda, demokratija, borba protiv partizacije, korupcije, nepotizma i klijentelizma. Mlada Ivana sada ne vidi te necivilizaciske vrednosti vlasti kojoj služi, da bi kolegama koju su ostali bez posla i perspective nudila nekakvu ravnopravnost u EU. Svako onaj koji iole zna nešto o tokovima u EU, zna da to nije raj na zemlji, da se migracije dešavaju najviše kada jedna zemlja uđe u “velikoj porodici” (slučaj Rumunije i Bugarske dovoljno govori o tome). Grčka je, nažalost, najbolji primer da ulazak ne donosi automatski socijalnu pravdu, bogatstvo, itd. I konačno, vodeći diskurs unutar EU se ne odnosi na proširenje, tako da će današnji mladi ljudi i dalje odlaziti da studiraju i u nadi na će ostati, ali ne kao radnici na crno, nego kao visokokvalitetni kadri koji će se snaći na tržištu rada.

Istraživanja kažu da će na referendumu 80-90% Albanaca glasati ‘za’, a većina Makedonaca ‘protiv’ ili bojkotovati. Istovremeno su i Makedonci koji su za i oni koji su protiv ‘izdajice’, prema onim drugima. Da li misliš – i zašto (ne) – da će tenzije ostati i posle referenduma ili da će sada podeljeno društvo moći provesti ‘reforme’ koje su, recimo, nužne i poželjne?

BV: Sporazum sključen u tajnosti, bez osigurnaog političkog i još manje nacionalnog konsenzusa, deluje kao nuklearna bomba unutar društva, a već zahvata i manjine u susednim zemljama, i poveliku dijasporu. Dakle, ma koji bio rezultat, posledice su katastrofalne. Ni jedna nacija, a posebno ne slaba kao makedonska, ne može bez ožiljaka i deobi da podnese ovakav ultimatum – ili identitet ili blagostanje!

U vezi sa raspisivanjem referenduma, koordinator SDSM-a (Tomislav Tuntev) je u Sobraniju između ostalog rekao da će Makedonija, ako se glasa ‘ne’, biti “stalno pod bezbednosnoj pretnji od međuetničkog konflikta”. Takođe se priča da ako bude ‘NE’, onda će Albanci zahtevati najmanje autonomiju zapadne Makedonije i “nacionalni koordinator za Nato”, Stevo Pandarovski, kaže da ako se još menja granica između Kosova i Srbije, “ja ne vidim kako bi se izbeglo da albanski factor u Makedoniji ne postavi ponovo pitanje granica Makedonije“. Kako ti vidiš opasnost obnovljenih albanskih ‘ambicija iz 2001’ ako ne prihvatite dogovor sa Grčkom?

BV: Kampanja zvanično počinje 10.09, ali vlasti već krše sve pravne i međarodne standard po pitanju referendumа. Ta kampanja je orvelijanska, doublethought – s jedne strane obećava razvoj i civilizaciju i tako stimuliše građane, a s druge strane ih intimidira i upotrebljava fearmongering – ukratko, građani se guraju u dve krajnosti, a znamo da je istina uvek negde u sredini. Niti će Makedonija čudesno postati skandinavska država ako promeni ime, nitu će biti smak sveta ako jedna loš sporazum ne bude prihvaćen na referendumu. Ali, ovo govori o nedemoskratskoj klimi u kojoj se od građana očekuje razumno odlučivanje, makar i u vidu neobaveznog, konsultativnog referenduma. Što se albanskog faktora tiče, strašno je da ga sama vlada koristi kao strašila, kao bezbednosnu pretnju, vadi stare duhove iz boce, a ne vidi da se konflikt može desiti i unutar makedonske zajednice.

Na tribini povodom godišnice Ohridskog sporazuma, Zaev je rekao da “sve ono što je bilo problematično u vezi našeg identiteta, je sasvim rešeno. Zagarantiran je makedonski identitet, makedonski jezik, prevedeno na sve jezike. Ovo je istoriska vekovna borba i naših predaka”. Drugim rečima: Kоliko razumem, bićeš i posle ‘da’ na referendumu ‘makedonska građanka’, govorićeš ‘makedonski jezik’ itd. Kakav ‘inženering’ identiteta tu vidiš ili osećaš? Ili opet: koja će razlika biti gledati komad Gorana Stefanovskog umesto u Naroden makedonski teatar-u u .. kako će se već zvati .. Naroden severnomakedonski teatar-u – ?

BV: U sporazumu od 20 strana, kako kaže američki profesor Francis Boyle, postoji toliko složen pravnički jezik (čiju suštinu on ga upoređuje sa anšlusom), što čak i vrvnim međunarodnim pravnicima nije lako da protumače dalekosežne posledice, probleme u interšretaciji i implementaciji. Proteklih meseci sam slala originalni sporazum kolegama po svetu, uglavnom profesorima prava, i svi su bili zaprepašćeni da se od građana očekuje da u jednom manipulativnom pitanju odluče o svim aspektima sporazuma. Manji problem je kako će se nazivati pozorište, veći problem je što Goran Stefanovski neće smeti da izvodi svoje drame ili objavljuje knjige ukoliko koristi terminologiju o Makedoncima, ukoliko je to plaćeno državnim novcem ili se izvodu u javnim ustanovama.

U vašim tekstovima dogovor nazivate “international dictate”; ali sobranijska većina ga je usvojila, i ako bude prihvaćen na referendumu, tačniji bi naziv valjda bio (i tako će to nazivati) ‘uspešno međunarodno posredovanje’?

BV: Sporazum nije delo grčke i makedonske diplomatije, to vidi i student prve godine. Ovo jeste diktat, s time što sporazum jednoj strani dodeljuje samo prava, a drugoj samo obaveze. Sam sporazum nije ratifikovan, postupak nije završen, tako da i dalje pretstavlja pravnu fikciju. Po mom mišljenu, sporazum otvara više problema da bi navodno zavtorio jedan. Ni NATO niti EU, još manje Makedonija, će imati neke koristo od ove međunarodne intervencije. Međunarodni statebuilding ponovo poseže za quick fix, nego ka istinskom rešavanju problema između i unutar država. Sada su međusobni odnosi mnogo gori nego prije par meseci, a biće još i lošije u budućnosti. Makedonija ulazi u duboku političku krizu, ake je uopšte i izašla iz nje dolaskom Zaeva na vlasti.

Фото: Влада на РМ via Flickr